Њихова парола је „Православље или смрт”, не признају СПЦ која их сматра расколницима
„Какви су то ’истинити хришћани’ у Есфигмену, може свако од поклоника Свете горе и св. Хиландара да види кад наиђе покрај Есфигмена и каже тим ’зилотима’ једно људско: Кали мера! – а они вас погледају ’као крме секиру’”, пише у својој књизи о зилотима у Србији умировљени владика захумско-херцеговачки Атанасије. У Српској православној цркви зилоте називају расколницима, јеретицима, ратоборним и искључивим. Зилоти, што на грчком значи „ревнитељи“, готово истим речима описују СПЦ коју називају „државна црква“. Свештеник Стефан Николић објашњава да монаштво и верници „ревнитељи“ у Србији не признају СПЦ.
– С њима смо прекинули свако црквено општење, али то никако не значи да смо с њима прекинули људске или чак пријатељске односе. У лику данашње званичне екуменистичке СПЦ не препознајемо ону предратну српску цркву којом су началствовали последњи српски канонски патријарси: Димитрије, Варнава и Гаврило – каже отац Стефан.
Зилоти се, како наглашавају, боре за чистоту православне вере. Све православне помесне цркве, осим њихових које називају „истинским православним црквама“, по њиховом мишљењу су почетком 20. века поклекле пред искушењима: нападима комунистичких власти, променом црквеног календара, екуменизмом и „црквеним модернизмом“.
За саговорника „Политике” из Српске православне цркве, који није желео да буде именован, зилотизам и „истинско православље“ је више друштвени феномен, пре борба против савременог света, модернизма и глобализма и страх од њиховог утицаја, него питање религије и њене одбране.
– Разлика у учењу између СПЦ и њих готово да и нема. Они, на пример, погрешно тумаче да је исправно само крштење погружавањем, потапањем крштаванога у воду, а не признају крштење обливањем, које се чешће примењује у СПЦ, али које је исто тако канонско и древно, као и крштење потапањем у воду. За СПЦ, као и за друге православне цркве, они су расколници и ми с њима немамо никаквих контаката, али не због нас, него због њих, јер они одбијају да се врате у окриље Цркве. Свако ко не прихвата устројство цркве је у расколу, па тако и они. У народу имају мали утицај – наводи наш саговорник.
Семе зилотског покрета у Србији посејано је из светогорског манастира Есфигмена, који се, иначе, налази у суседству Хиландара. Есфигменски монаси одвојили су се од Васељенске патријаршије седамдесетих година прошлог века, када је неколико православних помесних цркава прешло на грегоријански календар. „Ревнитељима“ су се придружила тројица српских монаха 1995. године, у време када су светогорски зилоти протестовали због одласка васељенског патријарха Вартоломеја у Рим, у посету папи. Један од ове тројице српских монаха, отац Акакије, 1996. године вратио се у Србију и на Фрушкој гори, у близини манастира Нова Раваница, основао прву монашку породицу. Данас постоји и женски манастир, на Кучајским планинама, неколико парохија с параклисима и неколико стотина верника. Своју цркву називају Српска истински православна црква (СИПЦ) и она је, како објашњава отац Стефан, под привременим окриљем Грчке истински православне цркве.
На улазу у готово све зилотске манастире истакнута је црна застава с крстом и натписом „Православље или смрт“. Отац Стефан каже да су такву заставу користили православни устаници у време турске владавине и да је она симболизовала спремност устаника да за слободу дају живот. Слично значење има и застава која се вијори у зилотским манастирима, а први су је истакли есфигменски монаси седамдесетих година прошлог века, када су се одвојили од Васељенске патријаршије, због чега су се нашли под полицијском опсадом. Уз такву паролу и одбијање било каквих контаката с другим црквама и верским заједницама не чуди што многи зилоте називају фундаменталистичким и ратоборним струјама у православљу.
– Такав назив је неоснован јер нема ниједног случаја где су истински православни хришћани у својој борби за православну веру употребили силу. Такође, наш грађански, световни или људски однос према човеку било које вере је толерантан и пријатељски али као што то налаже наша православна вера и свети канони православне цркве ми не можемо да имамо било какво црквено – молитвено општење са онима који су неправославни – тврди отац Стефан.
----------------------------------------------
Како се сестринство манастира Стјеник одвојило од СПЦ
Једини женски зилотски манастир, Нови Стјеник, налази се недалеко од Бора, у Кучајским планинама, на локацији Микољски камен, а основало га је сестринство манастира Стјеник из Жичке епархије. У октобру 2003. године игуманија манастира, Ефросинија, сестринство и искушенице послале су писмо надлежном архијереју, владици Хризостому, али и свим другим епархијама СПЦ. „Обавештавамо епископат, свештенство и монаштво у јурисдикцији Српске православне цркве да наш манастир Стјеник (целокупно сестринство) прекида свако молитвено општење с вама“, написале су монахиње. Убрзо су, уз помоћ полиције, избачене из манастира, неко време проводе на планини Јелици и у приватним кућама, док на неприступачном терену Кучајских планина није подигнут њихов манастир.
.jpg)
