ТОГ несрећног 5. августа ујутро сви смо плакали и поздрављали се са дедом Душаном који у 94. години није хтео да остави своје огњиште. Отац Жарко, мајка Зора, сестра Нада, брат Раде и ја, Саво Триван из Стрмице код Книна, тако уплакани стигли смо још само да пољубимо кућни праг. И кренули смо пут нашег Истока. До Србије. До капије спаса која је за нас била на Рачи.
Овако нам Саво Триван (43) прича о дану када је напустио родно село. Кад је, потом, сазнао да је деда Душан убијен током "Олује", мислио је да завичај никада више неће видети. Али, "зов" Стрмице, бистре Бутижнице и Книна, и повратак родитеља 1998. године, вели Саво, претегли су на "тасу повратка".
- НЕСРЕЋНИ избеглички дани "низали" су се у Косовској Витини - наставља Саво. - А, онда су 1998. отац и мајка решили да се врате на своју земљу. Сестра, брат и ја смо се растурили свако својим путем. Ишао сам за послом тамо-амо, и у Србији и у Црној Гори. Највише сам радио на грађевинама. Животарио. Али, нигде нисам могао да се скрасим, да будем свој на своме. И, 2000. године, одлучио сам да се вратим својој кући, у Стрмицу.
За њим се вратио и брат Раде, а сестра Нада се удала и сада живи у Немачкој. После повратка, Саво се оженио Добрилом. У Стрмици се после много година зачуо и плач новорођенчади, када су Триванови добили сина Душана (3) и пре четири месеца Сару.
- Живимо од пољопривреде, социјалне помоћи коју ја добијам и дечјих додатака - прича Саво о животу после повратка. - На биро се јављам сваког месеца, али од посла ништа. Иако се нисам покајао што сам се вратио, признајем да нам није лако. Боримо се како умемо и знамо да зарадимо за живот. Имамо ми велико имање, али је проблем државна граница између Хрватске и Босне, која нам иде посред имања. Само три хектара земље су нам у Стрмици, у Хрватској, а 650 метара даље, 14 хектара дедовине у босанској општини Грахово. Углавном пашњака и воћњака.
Иако има 60 оваца, Саво каже да му "благо", ако залута преко границе, повремено зада много мука. Зато и не повећава стадо, мада би оно