Гдје се налази метаисторијски задатак Русије?

 одломак

 

 

Гдје се налази метаисторијски задатак Русије?

– Пре одговора на ово питање, а колико видим доста их је повезано са тумачењем одређених историјских епоха, неопходно је направити један увод о тумачењу историје, јер данас често имамо случај да историја све мање личи на науку, а све више на систем оцена који зависи превасходно од политичке конјуктуре. О томе сам опширније писао у свом диптиху Знаменити Срби у руској историји и Знаменити Руси у србској историји, овде у кратким цртама.

Глобална власт прекрајањем историје покушава исту да искористи као инструмент како би свима наметнула свој поглед на свет. Немогуће је на прави начин тумачити многе историјске процесе не провлачећи их кроз библијску призму, занемарујући улогу промисли Господње, тако да, уколико говоримо о историји Руса и Срба, њихову историју просто је немогуће тумачити изван оквира православља. Дакле, руски народ, као и наш србски, своју народност у последњих хиљаду година стицали су на религиозним идејама и та религиозна православна идеја дефинисала је њихову целокупну културу.

Због тога, уместо неке инфантилне приче о некаквим „европским вредностима“, православни Срби и Руси морају бити свесни моралне надмоћности своје православне цивилизације пред изумирућим моралом Европе и не обазирати се на њену бљештећу спољну фасаду. Петрове реформе и продор западних идеја у време Екатерине Велике у Русију (а код нас „прогресивни рационализам“ доситејевштине) полако али сигурно истискују из умова наших историчара промислитељски смисао људске предназначености. Рационализам и материјалистичко схватање историје историчара васпитаваних по западном обрасцу постаје извор заблуда за милионе њихових суграђана. Тако се лагано губи појам вишег смисла који је Господ подарио појединим народима.

Дакле, враћајући се Вашем питању, рекао бих да хришћанска историја Русије као њен „кров“ свакако има и свој библијски темељ. Mи Словени водимо порекло од Нојевог сина Јафета (по тумачењу Ђорђа Бранковића у његовој Хроници Словена Илирика, Доње и Горње Мезије), a Јафет значи проширен, достојно прослављен, па су наши преци себе звали Славенима. Светим крштењем и преласком у хришћанство, од Славена настали су Словени, преобразујући оваплоћење Речи (Слова на црквенословенском језику, као што знамо, Слово је у Библији и синоним за Бога) како би се посредством светог крштења удостојили да буду синови Божији.

Из библијске историје знамо да сви народи воде порекло од три Нојева сина – Сема, Јафета и Хама. У првој књизи Мојсијевој (Постање) забележено је пророчанство Нојево за своје синове. Тако у Постању Ноје каже: Благословен да је Господ Бог Семов (1 књига Мојсијева 9; 26) проричући да ће се од Семовог племена оваплотити Спаситељ наш Исус Христос, а потом наставља да ће Бог да рашири Јафета да живи у шаторима Семовим (1. Књига Мојсијева, 9; 27). Додао је и да ће потомци Хамови (који је поцрнео пошто се смејао оцу) бити слуге синовима Семовим и Јафетовим, али то није важно за нашу причу осим чињенице да се и то пророчанство обистинило у историји људског рода.

За нас је важно схватити да Ноје под шаторима подразумева закон вере који је дат старозаветним Јеврејима као Семовим потомцима, а онда је род Јафетов прихватањем Новог завета ушао у закон и јаче се у њему учврстио него синови Семови. Нојеве речи из Старог завета, потврђује Спаситељ наш Исус Христос у Новом завету, речима да ће Господар винограда дати виноград другима (Марко, 12; 9). Из библијске историје знамо да су Семови синови (изабрани народ) први добили закон од Бога, али по речима псалмопојца Давида – Не сачуваше завјета Божијега и по завјету Његову не хтјеше ходити. Заборавише дјела Његова и чудеса која им је показао (Псалм 77; 10,11). Нови Израиљ постају хришћани, а после пада Првог и Другог Рима, после пада и појединих словенских народа у папистичку јерес, последњих векова управо православни Словени (пре свега Руси и ми Срби као део те православне словенске цивилизације) остају последњи озбиљни народи који задржавају зацарење сина погибли (православни Словени су управо тај „катехон који задржава“).

О метаисторијском задатку Русије можемо читати још у древној руској хришћанској књижевности Кијевске Русије. Кијевски митрополит Иларион, први етнички Рус на кијевској црквеној катедри, у свом значајном делу Слово (Реч) о закону и благодати истиче духовну силу као суштинску у произашлом сједињењу (пре крштења Русије разједињених) словенских племена у јединствен народ, руски народ. Дакле, у том ремек-делу древне руске књижевности, поред овога што је истакнуто у самом наслову да су доласком Христа у свет светлост и истина тријумфовали над законом, овде се по први пут оцртава и посебна мисија руског човека у борби против зла. И заиста, било је доста тих „империја зла“ које су јуришале на Русију и на крају се разбијале у борби са руском „империјом добра“

Саму теолошку и политичку концепцију „Москве као трећег Рима“ у књижевној форми први је изразио старац Филотеј из Јелоазаревског манастира код Пскова у првој половини XVI века. Поред термина „Москва – трећи Рим“ он је користио и термин „Светла Русија“ дајући свему религиозни смисао. У чувеном „Лицевом своду“ и „Степеној књизи“ из времена првог руског цара Ивана Грозног, према мишљењу митрополита Јована Сничева, доктора црквене историје, долази до коначног уобличења руске идеологије. Имајући у виду да је тада Русија била једина православна земља на свету, сви други православни народи били су поробљени, руски духовници били су свесни да пред Русијом стоји колосални задатак и да је „трећи Рим“ остао тај јединствени „катехон који задржава“.

На крају овог разматрања о неопходности узимања у обзир улоге промисли у тумачењу историјских процеса, да додамо и да „отац руске историје“ Нестор Летописац почетак руске историје почиње од Библије, Адама и Еве, светског потопа… Несторова историја Русије није никакав списак чињеница и важних историјских датума, већ представља историју Русије као саставни део историје спасења људског рода. А у свом крајњем исходу, та историја представља замисао Господњу о људском роду која се реализује у историјском времену које је Господ одредио.

• Колико је данашња Русија свјесна своје васељенске улоге и тежине задатка који јој предстоји пред глобалним ћорсокаком у који је свијет довела „прометејска идеологија покоравања природе и културе у име задовољења примитивних потрошачких апетита“ (Александар Сергејевич Панарин)?

– Да, велики руски мислилац Александар Сергејевич Панарин можда је као нико од наших савременика проникао и до коске – критички утемељено – оголио катастрофу коју свету доноси идеологија глобализације и потрошачког друштва. Као вероватно најдоследнији настављач великих руских теоретичара цивилизација, творца теорије о цивилизацијама Николаја Данилевског и његовог ученика Константина Леонтјева, Панарин осећа опасност увлачења Русије у оквире западне цивилизације и не устручава се да поборнике тог либералног тока назове петом колоном. (.......)

 

одломак из дужег рада, видети  Ранко ГОЈКОВИЋ опширније