Ватиканска лаж названа Византија

Жвандра Лили

1,62 хиљ. пратилаца. - Термин Византија или Бизант измислио је Немачки историчар Херон Волф 1557. године, причу су раширили ватикански агенти који су желели славу Рима да присвоје искључиво за себе. А та измишљена Византија се за нешто више од 1000 година звала Ромејско царство или Источно Римско царство имала је двојезичан Васељенских и Помесних сабора Хришћанске цркве не постоји реч Византија, такође нема ни Константинопоља ни Византиона па ни Византинаца. У месецословима Хришћанске православне цркве не постоји ни један византијски светитељ. Од 1054. па све од 1557. године Рим покушава да преузме културно наслеђе источног Римског царства, међутим ти напори Рима су били безуспешни и 1557. године смишљен је назив Византија, На западу Римски папа је њеног владара звао Император Романиае, да не би употребио Император Романум, Арапи су је звали Рум. А када је Источно римско царство добило назив Византија морало је добити и своју византијску историју, која се не сме поистовећивати са историјим Римског царства и она је написана у 15. и 16. веку. Поставља се питање шта је са Српским културним наслеђем, које је помоћу домаћих историчара измишљеног царства измењено и усаглашено са византијском историјом. Да би писали нову византолошку историју Српског народа овдашњи историчари су ћутањем препустили забораву целокупно књижевно и научно наслеђе српског народа. За такве историчаре не постоји Свети српски рукопис, Српско четворојеванђеље, законоправило Светог Саве, Карејски типик, Дечанска хрисовуља, Студенички типик, Мирослављево јеванђеље и хиљаде старих рукописаних књига српског народа расутих по целој Евопи. Чак су и српски грб са оцилима и српски двоглавио орао искоришћени за обележја Византије, а нас данас следбеници ватиканских историјских обмана убеђују да смо ми та обележја украли од Византије. Српско културно наслеђе је постало колатерална штета у борби између Новог Рима и Рима, односно истока и запада, Први на удару је био Српски календар највећи и најстарији научни споменик српског народа. Па данас можемо често чути помињање Византијског календара који није ни постојао, а само измишљање термина Византијски календар довео је до тога да Српски календар падне у заборав. Одношење рукописних књига, повеља, закона и црквених реликвија била је безочна крађа и својатање велике историјске и културне баштине Српског народа. Срби су давали предност духовним, а они материјалним вредностима. Срби су писали а они односили, јер своје нису имали. Тако се наше бројне најстарије рукописане књиге налазе широм света у државним и приватним колекцијама. Почевши од 17. века велики број историчара пише византолошку историју Српског народа, а све у складу са задатим циљевима. Због оваквих писања Српска историја је постала препуна рупа и нелогичности, јер је циљ и био да се наруши логичан след и континуитет који је био очигледан и јасан, Па да би будући нараштаји учили праву историју термин и занимање византолог не би смело да постоји.