...

...
Српске новине >>>>

Претражи овај блог

Translate

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

среда, 19. октобар 2016.

Аеродром Поникве

До првих летова 2,4 милиона €! / Н. ЈАНКОВИЋ | 19. октобар 2016. 17:41 > 18:57 | Регионална конференција "Аеродром Поникве - стратешки циљ западне Србије". За ваздушну луку надомак Ужица, осим привредника, заинтересоване и поједине нискобуџетне компаније
ИАКО је изграђен нови терминал, саниране последице НАТО агресије на 1,2 милиона квадратних метара, решени имовинско-правни односи, те издата дозвола за коришћење, а интересовање привредника и туристичких посленика из западне Србије је огромно, да би аеродром "Поникве" био стављен у функцију је потребно додатних 2,4 милиона евра. 
Зато ће на Златибору сутра бити одржана регионална конференција после које ће бити јасније када ће стартовати путнички и карго саобраћај са писте надомак Ужица.
- Аеродром је већ у функцији за авионе до 12 места, а за пријем великих летелица је потребно још оградити комплекс, продужити писту и поставити нове светлосне системе. Пројектована вредност свих ових послова је 3,3 милиона евра, али комплетан посао може бити завршен и за непуна два и по - каже директор ЈП "Аеродром Поникве" Саша Савић.
Поред општина Златиборског и Моравичког округа, за коначни почетак рада су заинтересовани и делови Мачванског и Колубарског округа, општине северног дела Црне Горе и истока Републике Српске, а нарочито извозници малина, привредници из металског комплекса и туристички посленици са Златибора, Таре, Мокре Горе... Неколико нискобуџетних компанија је већ најавило да ће радо користити и "Поникве".
- Ово је питање од виталног интереса за западну Србију, с обзиром на то да је Златиборски округ једини у држави са спољнотрговинским суфицитом

петак, 26. август 2016.

Као у америчким филмовима...

ДРАМА НА НОВОМ БЕОГРАДУИспалио рафале па се сакрио у солитеру & Ј. Новаковић - С. Сретеновић / Новости Онлине | 25. август 2016. 20:34 > 01:46 |Наоружани мушкарац утрчао је у зграду у Улици Јурија Гагарина број 241 после пуцњаве, сазнају "Новости". Нема повређених, полиција претражила зграду, осумњичени није пронађен. Нападач наводно тражио помоћ станара
ЖЕСТОКА размена ватре, бег у солитер, скривање и наводно држање талаца - овај филмски сценарио догодио се синоћ у новобеоградском Блоку 45. Драма је почела у 19 часова, када је из тегет БМВ мушкарац насумице испалио рафал на друге аутомобиле.

Тридесетогодишњи мушкарац је у пуцњави оштетио два аутомобила, а онда је у јурњави улицама ударио још два возила. После тога утрчао је у солитер у Улици Јурија Гагарина 241. Ту се сакрио у неком од станова, где је, како незванично сазнајемо, држао таоце.

Према речима очевидаца, инциденти су почели код Бувље пијаце, односно раскрснице улица Антифашитичке борбе и Јурија Гаргарина. Одатле је мушкарац отворио ватру из кола у покрету и наставио да јури главним новобеоградским булеваром.

Према незваничним информацијама, он је запуцао код трамвајске окретнице у Блоку 45, а онда у Улици др Ивана Рибара код паба "Принцип" на окретници аутобуса 95. Приликом јурњаве на БМВ се поломила осовина точка. Возило није могло да се креће, па је наоружани младић истрачао из кола и побегао у зграду удаљену око 200 метара.

Веома брзо стигле су и јединице МУП. Специјалци под фантомкама и са аутоматима у рукама блокирали су улаз у солитер.

- Била сам са ћеркама у гостима - прича уплакана жена. - Када смо дошли и хтели да уђемо у зграду, полицајци су нам рекли да не можемо. Уплашила сам се за маму, јер је она остала буквално заробљена унутра са нашим псом. Одмах сам је позвала на фиксни, објаснила шта се дешава и рекла јој да

четвртак, 04. август 2016.

"ЛИВАДАФЕСТ"


И док се неки споре око тога да ли се овде, уз пут Водице - Љубиш, на запустелим сенокосима и летњим боравиштима сточара Драглице, спајају Муртеница и Златибор, или се ова лепота зове Горњи Златибор, они предузимљиви и, свакако најбројнији, све чине да се пелцер туризма са Златибора и његових села прошири на Муртеницу.
- Борја имају све услове да оживе и буду нова туристичка оаза: скривене кутке природе, широк друм, пре три године доведену струју, воду на изворима и из бушотина. Становници муртеничких села радују се што се заборављена планина, па и општина Нова Варош, коначно наслањају на умеће и искуство Чајетинаца и на везе с туристичком привредом Златибора - каже Недељко Грујичић, који здушно помаже да заживи манифестација "Ливадафест".
На имању ђеда Здравка Савковића из Драглице, већ пету годину Ужичанка Миланка Поповић са супругом Бранком, делом родбине и земљака, као и уз помоћ групе ентузијаста, организује "Ливадафест". Уз гесло "Дишимо пуним плућима" и указивање на чари природе, посетиоци се у кући Поповића и на језерцету на извору Рзава (оног што припада дринском сливу) подсећају на стара занимања горштака и чувају успомене на претке и

понедељак, 25. јул 2016.

Дугину 'Огледало српско'

РУСКИ филозоф и политиколог Александар Дугин добитник је престижне награде "Огледало српско" коју додељује Друштво српских књижевника Црне Горе и Херцеговине.
Председник жирија Желидраг Никчевић рекао је новинарима да је Дугин један од најатрактивнијих и најутицајнијих интелектуалаца не само у Русији, него у целој Европи, а на известан начин и у Америци:
- Његова реч се пажљиво ослушкује и анализира.

субота, 28. мај 2016.

Шест Лазаревићевих Скерлића / Бела Тукадруз

Шест Лазаревићевих Скерлића

Бранко Лазаревић, ученик и настављач, Скерлићев, донекле, писао је о Скерлићу када је умро (мај 1914). То је био његов први Скерлић.
Други Лазаревићев Скерлић написан је у Берлину, 1924, на позив Српског књижевног гласника.
Трећег Скерлића је Лазаревић написао, опет, на позив Српског књижевног гласника, у Варшави, 1934.
Четврти пут је Лазаревић писао о “горостасу наше енергије”, у Херцег-Новом, 1963, поводом педесетогодишњице смрти Скерлићеве, на захтев Београдског универзитета.
Аутор Лукић на Старој планини (јесен 2014, са сестрама Соколовић; снимак Мирјана Соколовић)
По пети пут се Лазаревић усудио да се на свој начин нађе, “пред Скерлићевим начином визирања и интуитирања наше књижевно-историјско-социјално-националне грађе и мисли свих наших поколења осамнаестог, деветнаестог и почетка двадесетог века које је и кроз које је и дубоко раскопао, прокопао, каналисао и кроз једно петнаестак сочних и рељефних књига поновно на светлост из мрака изнео кроз своје мисли, кроз свој начин и кроз свој врло жив и даровит темпераменат и, нарочито, преко свог врло великог и творачког талента...”
Шестог Скерлића је Лазаревић написао

среда, 30. март 2016.

Авогадров број


Тужилаштво тражи 28 година за „уништитеља трибунала”

Војислав Шешељ оптужен је за злочине над Хрватима и муслиманима у Хрватској, Војводини и БиХАутор: Александар Бојовићсреда, 30.03.2016. у 10:22


Хашки суд изрећи ће сутра првостепену пресуду Војиславу Шешељу, ког терети за злочине против човечности и кршење закона и обичаја рата, конкретно за злочине над Хрватима и муслиманима у Хрватској, Војводини и БиХ почетком деведесетих година попут масакра на Овчари и прогона Хрвата из Хртковаца. Током маратонског, тринаест година дугог процеса, трибунал је поставио рекорд у дужини притвора без пресуде (Шешељ је чекао пет година само да му почне суђење) и прекршио многобројна права једног од најчувенијих хашких оптуженика. Поступак против лидера српских радикала обиловао је догађајима који се не дају објаснити никаквом правном логиком,

петак, 29. јануар 2016.

На уговор који је Милић Станковић, познатији као Милић од Мачве, склопио са Градом Београдом 6. јула 1977. године, а којим престоници оставља своје 64 слике, данас су сви заборавили. У Скупштини града кажу: "Никад чули", али су заинтересовани за платна и отварање галерије овог познатог сликара

Због немара пропадају 64 слике Милића од Мачве. / В. ЦРЊАНСКИ СПАСОЈЕВИЋ - М. КРАЉ | 29. јануар 2016. 12:53 |

МОГУЋНОСТ да Милић од Мачве у Београду добије галерију, више од 15 година након што се населио у пејзаже вечности, делује једнако недостижно као и балвани који лете небом на његовим платнима. Залуд је био уметников залог - вредна колекција од 64 слике, која је, упркос неколико покушаја породице да је преда градским властима, још "заточеник" Милићеве "Куле од седам ветрова" на Звездари. Питање: хоће ли се икада пред Београђанима наћи стална поставка овог сликара, засада остаје без одговора. 
На уговор који је Милић Станковић, познатији као Милић од Мачве, склопио са Градом Београдом 6. јула 1977. године, а којим престоници оставља своје 64 слике, данас су сви заборавили. У Скупштини града кажу: "Никад чули", али су заинтересовани за платна и отварање галерије овог познатог сликара.
У име Извршног савета Скупштине града, уговор са уметником је потписао Миљенко Зрелец. Град се обавезао да, у замену за слике, обезбеди Милићу плац на Звездари за кућу и атеље, на локацији која је урбанистичким планом предвиђена за изградњу сликарских атељеа и да комунално уреди грађевинско земљиште.
Такође се обавезао да ће, у накнадно утврђеном року, у ужем центру Београда отворити галерију, која ће носити име овог сликара, да ће сносити све трошкове њеног одржавања и рада, као и трошкове осигурања слика. Обавезао се да ће о свом трошку издати и

петак, 22. јануар 2016.

Бугари морају да се извину због овог ратног злочина - то је најмање што треба да учине

Страдање 20 свештеника пада у заборав

БЕЛА ПАЛАНКА - Јанкина падина, место лепог назива и језивих успомена на Први светски рат, на свега неколико километара старим путем од Беле Паланке ка Пироту, готово је пало у заборав. Да није понеке годишњице и људи, попут Душана Ж. Јовановића, паланачког хроничара, можда се страдања 20 свештеника из овог дела Србије, пре сто година, нико више не би ни сећао. Јовановић је страдалом свештенству посветио књигу.
- На кањону код села Кременице, крајем новембра 1915. године, бугарске окупационе власти стрељале су свештенике из нишког и пиротског краја. Тела свештеномученика поливена су гасом и спаљена, а остатке су разнели пси или су трунули по околини. О страдању тих људи сведочи споменик који су мештани, црквена општина и потомци страдалих подигли 1993. године. Да није тада подигнут споменик, ни место не би било обележено - каже Јовановић.
Злочин се догодио 25. новембра (по новом календару) 1915. године, а преживела су га само два свештеника и један официр, који су касније и сведочили о том страшном дану и чину. Један од њих је Милија Јончић из Пирота.
"ОВ" УМЕСТО "ИЋ"УЗ класично покрштавање новорођенчади, бугарске окупационе власти, које су овај део Србије сматрале својим "западним покрајинама", имале су и друге методе, којима су желеле да ставе тачку на постојање Срба. Тако су, на пример, каменоресцима наређивале да уместо презимена која се завршавају на "ић", на крстовима клешу презимена која се завршавају са "ов".
- Јончић је испричао како су на основу наредбе бугарских окупатора, који су овај крај сматрали својим, у Нишу крајем октобра прикупљени свештеници, учитељи и чиновници, ради интернације у Бугарску. Говорили су им како иду у своју земљу и да не треба да се боје. Група од 22 свештеника и два официра је, под стражом, дан пре погубљења стигла из нишке тврђаве у кафану паланачког угоститеља Петра Стефановића. Вечерао је ко је шта имао у торби, а на починак их је упутио официр Зарије Стојанов, који их је обавестио да је полазак за Пирот и Софију ујутро у шест сати.
На примедбе да су промрзли и да им је потребан одмор, бугарски војници су одговорили батинама, а затим је успедило постројавање и полазак за Пирот. Црна поворка је, уз батине, стигла до Јанкине падине, где су одјекнули куршуми. Рањени Јончић је почео да бежи заједно са свештеницима Тихомиром Поповићем и Јованом З. Поповићем. Успео је да се сакрије иза једног жбуна, одакле је гледао како бугарски солдати, уз псовке, гасом поливају стрељане и пале их - прености Душан Ж. Јовановић причу свештеника Јончића, који је касније стигао до Паланке, пресвукао свештеничку одору и као опанчар се вратио у Пирот.
Споменик свештеницима подигнут тек 1993. године 
Јончићеве сапатнике који нису успели да утекну, Бугари су стрељали. Он се у Пироту све до 1917. године крио испод патоса у соби, јер су га бугарске власти даноноћно тражиле како не би испричао овај језиви догађај.

ЋУТАЛИ ЗБОГ - ДОБРОСУСЕДСТВА
О ДОГАЂАЈУ какав се не памти у историји ратовања, прича даље Јовановић, ћутало се свих потоњих година, како се не би кварили односи са суседном државом. После Другог светског рата, ово је такође била готово забрањена тема, па отуда и чињеница да је споменик подигнут тек 1993. године и да је овај злочин многима непознат, нарочито млађим генерацијама.

Страдање 20 свештеника пада у заборав

уторак, 19. јануар 2016.

Основана масонска ложа Краљ Александар

У Новом Саду основано ново удружење слободних зидара, носи име краља ујединитеља. Чланови из целе Војводине. Постојеће ложе оспоравају им регуларност. У Војводини 11 активних масонских ложа

НОВИ Сад је добио још једну, седму по реду, масонску ложу. Реч је о ложи Витешки краљ Александар Ујединитељ која је део Регуларне велике ложе Србије, на чијем челу је велики мајстор др Чедомир Вукић.
- Мада нам је седиште у Новом Саду, окупљамо махом младе, али угледне и потврђене људе из целе Војводине. Ложа, за сада има 30 чланова, а циљ нам је да их у наредних неколико година буде 100 - каже за "Новости" Небојша Тепавац, старешина ложе Витешки краљ Александар ујединитељ.
Циљеви нове ложе су, додаје он, рад на поправљању војвођанског и српског друштва, укључујући и хуманитарни рад који је данас изузетно битан.
- У нашој ложи ће бити места само за људе које су спремни да се подреде таквим циљевима, а не и за оне који мисле да бити масон значи остварити неку материјалну или било какву другу корист или моћ - каже Тепавац.
Вест о формирању његове ложе није, међутим, с благонаклоношћу примљене у преосталих шест новосадских масонских ложа, напротив. Реч је о ложама Митрополит Стратимировић, Пробитас 1785, Либертас, Дунав, Алма Монс и Кватур Коронати. Све оне су, наиме, под обједијенцијом Велике регуларне ложе Србије, али оне на чијем челу је велики мајстор Ранко Вујачић.
ШЕФ ИЗ ЉАЈИЋЕВЕ СТРАНКЕТепавац је, иначе, активан у СДПС Расима Љајића, али то, како каже, са чланством у масонској ложи нема никакве везе: - То је апсолутно неважно, о чему сведочи и чињеница да већ сада у нашој ложи имамо чланови готово свих битнијих странака у Србији.
- То је једина ложа која је призната од Уједињене велике ложе Енглеске, а тиме и једина регуларна ложа у Србији. Самим тим су и организација на чијем је челу Вукић, и њена испостава основана у Новом Саду, ирегуларне - изричит је Јосип Шосбергер из ложе Стефан Стратимировић.
Тепавац, с друге стране, не пориче да велика ложа чији је део и Витешки краљ Александар Ујединитељ не припада масонском систему на чијем врху је Уједињена велика ложа Енглеске, али то, тврди, не умањује њену регуларност.
- Велика ложа Србије којој ми припадамо је српска ложа коју је признало много других националних ложа у Европи - додаје он.
Било како било, оснивањем ложе Витешки краљ Александар Ујединитељ број активних масонских ложа у Војводини заокружен је на 11. Поред ње и већ побројаних новосадских, у покрајини, наиме, постоје и суботичке ложе Стварање - Алкаташ и Стела Поларис, затим Војводина која ради у Зрењанину и, најзад, Аурора са седиштем у Вршцу.

недеља, 17. јануар 2016.

РАЗРЕШЕЊЕ МАРСЕЉСКОГ ЧВОРА

Ко се плаши мртвог краља? Зашто се и данас крије права истина о убиству Александра Карађорђевића. Европски архиви недоступни за истраживаче, који би да реше мистерију марсељског злочина



ПОЛИТИЧКА позадина атентата на југословенског суверена, 9. октобра 1934. године, остала је велика непознаница. Интерес европских сила да се не инсистира на откривању ко је заправо био организатор овог крвавог догађаја, у контексту распореда снага с почетка тридесетих година прошлог века, може бити лако схваћен и објашњен. Међутим, нејасно је и необјашњиво зашто су поједини европски архиви, и то они у којима би се, по свему судећи, пронашао одговор ко су инспиратори и финансијери овог политичког злочина, и у 21. веку затворени и недоступни за историчаре истраживаче. Коме и зашто одговара да истина о марсељској трагедији остане под велом историјске таме? 
ПРВИ наговештај да никоме не одговара да се открије позадина марсељске трагедије која је узбудила не само Европу већ и васцели свет, стигао је из Лондона. Још се није осушила штампарска боја са страница водећих светских престоничких листова о сахрани у Београду када је 30. октобра 1934. године (свега три недеље после атентата) у британском Краљевском институту за међународне односе одржано предавање Ситон-Вотсона, познатог историчара и одличног познаваоца јужнословенских прилика, "Убиство краља Александра - Позадина и ефекти". Кључни аспекти и главни ток са ове трибине, са исцрпним и добро илустрованим ставовима учесника у расправи - а то су били представници политичке и научне британске елите, публиковани су у јануару 1935. године.
У дискусији после предавања, представници британског естаблишмента, који су чинили публику, немилосрдно и цинично су напали Ситон-Вотсонов "сувише благонаклон" став према краљу Александру и Југославији. Њихов став је био да се не сме дозволити да истрага о овом злочину оде сувише далеко...И нису дозволили. Истрага није отишла "сувише далеко". Поред оваквих савезника, коме су још потребни непријатељи...
У ВРЕМЕ одржавања ове трибине, и званичан став Британије и Француске према догађају у Марсељу јасно се искристалисао. Почео је невиђени притисак на Југославију да никако не сме да оптужи Мусолинија, већ да оштрицу напада треба да усмери на северног суседа. Директива је гласила - оптужујте Мађаре до миле воље. Међутим, ни то није дуго трајало. Кнеза Павла упозоравају да се пропаганда против Мађарске смањи, наводно због испада према мађарској мањини у Југославији.
Новембра 1934. године, сер Александер Кадоган, директор Форин офиса, на маргини извештаја о атентату на Александра је написао: "За убиство у Марсељу највећа одговорност лежи на Италији, не на Мађарској, али ми то не можемо и нећемо јавно рећи."
И Француска ће се понашати као Британија. Чак и горе. Она је имала тројицу Павелићевих терориста у свом затвору, али није уопште журила да их изведе на суђење. Одмах после погибије Бартоуа, Пјер Лавал постаје министар спољних послова, човек који ће бити председник Петенове издајничке владе у Вишију. Он је изјавио да је његов први потез у спољној политици да посети Мусолинија и да тако изглади односе са Италијом.
И МНОГО деценија касније, однос Лондона према пресудном политичком атентату, између два рата, није се променио. О томе најбоље говори сведочење Станише Влаховића, професора на Универзитету у Бирмингему у Великој Британија, који је објавио прилог у "Политичкој ревији" број 2, за 2004, годину, "Погибија краља Александра Карађорђевића у Марсељу 1934. године". Аутор у прилогу пише о једном невероватном догађају када је из британског државног архива нестала сва документација о ликвидацију југословенског мохнарха.
- О овој теми почео сам озбиљно размишљати 1984. године... Мислио сам тада да текст (студију) о убиству краља Александра поделим у два дела, да прво обрадим део његове владавине од 1921. до 9. октобра 1934, кад је погинуо у Марсељу у Француској. Други део би обухватио истраживање о томе како је до погибије дошло... Због тога сам решио да прво проучим оно што постоји у Британском државном архиву. То је било 9. и 10. фебруара 1984. године, када сам провео два дана у Архиву у Лондону. На моје велико изненађење, поред докумената на енглеском језику који су ми били неопходни, наишао сам и на обиље важних докумената на француском, немачком и италијанском језику - навео је Влаховић.
ИЗ ОБЈЕКТИВНИХ околности професор Влаховић је морао да прекине истраживање, па се поново обрео у лодонском архиву фебруара 1987. године. И доживео је шок: "... у архиву није више било ни трага од докумената на француском, немачком и италијанском језику. Чак није било ни докумената на енглеском о периоду од краја 1929. до октобра 1934. године. Није било ни каталога у којима су документи били заведени." Влаховићеви покушаји да дозна шта се догодило са документима остали су безуспешни, без одговора. Очевидно да је грађа од њега склоњена.
И осамдесет година од осуде на смрт првог југословенског краља, архиви настављају да крију тајне о завери против њега. Сличну судбину, попут професора Влаховића у британском државном архиву, доживеће неколико наших истраживача у Паризу.
Крајем априла 2014. године, професор Предраг Симић изјавио је за "Вечерње новости" да се извештај француске државне комисије о атентату на краља Александра Карађорђевића 1934. у Марсељу налази под ембаргом и 80 година после тог догађаја, вероватно због тога што би његово објављивање и данас могло да произведе политичку штету.
Британци имали страх од Ситона-Вотсона
Симић је рекао и да су били узалудни сви његови покушаји да у Француској добије тај извештај док је био амбасадор у Паризу и да је одбијан под разним изговорима. Он оцењује да су, вероватно, односи са Италијом разлог зашто Француска и данас држи извештај о атентату под ембаргом.
Миле Бјелајац, познати историчар војно-политичких прилика, у неколико наврата боравио је у Француској. Отишао је до Екс ан Прованса где је било суђење атентаторима и стално је доживљавао исту ствар. Када би унео на компјутеру одредницу у бези са атентатом, на екрану би се појавила црвена боја с натписом "недозвољено за употребу". Покушао је да у досијеу Андреа Тардијеа, познатог француског дипломате, провери преписку с краљем Александром. Такође је добио одговор да то не постоји. Иначе, Тардије и Александар су били присни пријатељи, и Француз га је убедио да 1929. године привремено суспендује парламентарни живот док се колико-толико политичке прилике у земљи нормализују.
Краљ Александар и Луј Барту
У ВРЕМЕ када је Симић био амбасадор, у Паризу је боравила и Вјера Митровић, тада директор Архива Југославије, касније Архива Србије и Црне Горе. И она је прошла попут њених претходника: уз једну допуну да госпођи Митровић није био доступан ни досије краља Петра Карађорђевића Ослободиоца. Као знак добре воље, Французи ће јој понудити документацију о Маринковићу, првом посланику Србије у Паризу, пре Берлинског конгреса.
Отварањем ове Пандорине кутије и "чепркањем" по њој открићемо да она није имала једно, ни дупло, ни тродупло, већ петодупло дно. Берлин, Москва, Рим, Будимпешта, Софија..., свако је имао понеки разлог да Александар и Барту нестану с политичке сцене у том тренутку. Својих разлога имале су и усташе, ВМРО и југословенски комунисти. А Париз и Лондон сигурно не без разлога држе под ембаргом досијеа о овом политичком атентату... Вероватно зато је њихово убиство још под велом тајне.
РАЗРЕШЕЊЕ МАРСЕЉСКОГ ЧВОРА
ПРЕЋУТКИВАЊЕ овог дела историје тридесетих година прошлог века намеће отворене сумње да се у Марсељски атентат упетљала готово сва версајска Европа, и да је свим главним и споредним играчима било у интересу да се склоне и краљ Александар и Луј Барту. На иницијативу краља Александра, Мала антанта, војни савез Чехословачке, Румуније и Југославије, почетком фебруара 1933. године прерастао је у политичку и економску заједницу, једну врсту претече Европске уније, која постаје пета сила Старог континента.
Са нестанком Бартуа, на политичку сцену Француске и Европе наступа Пјер Лавал, који ће врло брзо измењати све значајне министарске портфеље и завршити као председник квислишке Петенове владе у Вишију.

Ко се плаши мртвог краља