На лицу места, Клина, Косово

Смиљка и Ђорђе Шмигић из Дрсника, некада водећи домаћини у селу

МИ смо као робијаши. О каквој слободи кретања говоре, када нисмо слободни ни у својој кући. Иако дан некако пребродимо, ноћ никако да прође. А сваке ноћи легнемо са питањем хоћемо ли ујутру осванути. Овако говоре повратници у селима око Клине на Космету, који су готово свакодневно изложени нападима и пљачкама Албанаца. Сви напади на повратнике су са готово истим сценариом... Више лица упадне у куће у току ноћи, малтретирају укућане, опљачкају и запрете да случај не пријаве полицији...

- Пре петнаестак дана у кућу  су нам упала четири бандита. Развалили су улазна врата, која још увек не могу да поправим. Напали су прво мене а потом жену, држали су виле испред мог лица све док нису пронашли новац и то неких 65 евра и нешто динара. Ево, од тада не могу да поправим улазна врата, зато по целу ноћ дежурам и стрепим - прича Ђорђе Шмигић (79), из Дрсника код Клине, некада водећи домаћин у овом селу са око 200 домаћинстава. Сада у селу нема ни 20 повратника.

- Боље да се нисмо ни враћали. Убили су нам вољу и за животом. Ето видите колику су нам кућу срушили. И нама и рођаку којем су убили сина, а он од туге у расељништву умро - прича Смиљка Шмигић.

Док прича, Смиљка плаче. Највише жали јер јој унучићи не долазе.

СТАНОВНИШТВО- БЕЗ обзира на то што у самој Клини има свега шесторо српске деце, волела бих када завршим средњу школу да останем овде - прича осамнаестогодишња Ивана Пешић која са родитељима, седмогодишњим братом Павлом и сестрама Јованом (13) и Бојаном (16) живи у овом метохијском градићу. Иначе, од 8.600 Срба, колико их је до 1999. године живело у Клини, сада их је свега око 350, док се на подручју читавог Пећког округа од око 60.000 избеглих Срба вратило свега њих око 2.500.

- Како да нам дођу... Да читавог живота носе трауме. Некада смо имали стада оваца и крава, а сад чекамо да нам неко донесе чашу млека...

Ђорђе се надовезује. Вели да би ови монструми дошли да виде и једну козу а не какву крупнију стоку.

А Вулета и Гроздану Воштић из Клинавца трећег маја напали су седми пут од када су се вратили у Метохију. Нису имали шта да им узму, нашли су само мобилни телефон.

- Џаба ти све ако немаш слободу и мир - прича Вуле који верује да је његових око 2,5 хектара имања трн у оку суседима. Зато га, каже, комшије Албанци често питају хоће ли да иде и напусти своју кућу. - Нећу да идем - каже опоро.

Миодраг Конић има 82 године. Живи са супругом Недом и у позним годинама стрепи за живот.

- Ово никада није било, било је ратова, али се у наводном миру никада нису дешавали овакви и напади и пљачке. Упадну ти у кућу у пола ноћи, претуку те, опљачкају и то кад год им се прохте - прича Миодраг (82).

Ивана и Павле Пешић се не раздвајају

Слободанка Дабижљевић је преживела недавно праву тортуру од групе албанских разбојника. Упали су им у дом и супруга су јој тукли моткама, а њу “само” шутирали. На крају су јој узели и венчани прстен са руке.

- Због недостатка безбедности не можемо ни имања да обрађујемо. Радимо само окућнице. Јер, када сам раније покушавао да обрађујем околне њиве, на све начине су хтели да ме заплаше. Они ме псују, ја ћутим, али сам временом одустао - прича Милован Шмигић (55) из Дрсника код Клине, коме поред свих мука, каже, највише ипак недостаје породица, супруга и деца који су и даље у расељеништву... 

ТО НИЈЕ САМО КРИМИНАЛ

ПРЕМА извештајима ЕУЛЕКС полиције, напади и пљачке повратника нису енички мотивисани. Пре неколико дана тамошња полиција је ухапсила седмочлану групу окривљену за ове нападе, али их је пустила.

- Ово што се дешава у општини Клина није обичан криминал. Јер када лопови некоме украду новчаник, не питају га зашто није продао кућу или продао земљу. Ово је озбиљан проблем - истакао је Бранимир Стојановић, заменик премијера Косова.

Подсећајући да је договором српских представника у косовској влади полицијској станици у Клини прослеђено осам полицајаца српске националности из других средина, Бранимир Стојановић је рекао да ће у договору са представницима косовске полиције настојати да запосле што више српских полицајаца како би бринули о безбедности и посећивали повратнике.

Срби у Клини: Не знамо да ли ћемо осванути | Репортаже | Novosti.rs

Григорије је некоме био кост у грлу ...

Григорије Божовић    ПОСЛЕДЊИ предратни председник Српског ПЕН клуба, писац низа занимљивих и релевантних књига и путописа, Григорије Божовић, убијен је почетком јануара 1945, највероватније у комунистичком затвору у Ђушиној улици. Истога дана у новинама је осванула "пресуда" Војног суда, у којој је, између осталог, образложено да је књижевник осуђен на казну смрти "због тога што је у време народног устанка у Црној Гори и Санџаку против фашистичко-италијанског окупатора стао на страну окупатора пружајући му моралну помоћ оснивањем Националног одбора у Пљевљима".

Божовићу је стављено на душу и што је "уређивао издајнички лист 'Пљеваљски Весник' који су финансирале италијанске војне власти, а у којем је он писао уводне чланке у духу непријатељске пропаганде против народног устанка а за ред и мир под окриљем италијанског окупатора..."

Божовић, кога су називали косовски Иво Андрић, само је један од књижевника који су завршили пред стрељачким стројем у првим данима устоличења комунистичке власти. О тим писцима страдалницима, чија су не само тела него и дела пре седам деценија гурнута у раку заборава, СКД припремило је трибину "Стрељани писци", која је почела синоћ, а трајаће наредних неколико недеља.

СКЕРЛИЋ УОЧИО ВРЕДНОСТВРЕДНОСТ Божовићеве прозе први је уочио још 1908. године Јован Скерлић када је овај писац објавио прву књигу "Из Старе Србије". Уследиле су "Приповетке", "Узгредни записи", "Црте и резе", "Робље заробљено", "Два дана по Гружи", "Тешка искушења", "Под законом"... Приче су му преведене на неколико језика, а у антологији "Најбоље континенталне кратке приче у 1926", објављене у Њујорку, међу 22 приповедача из исто толико земаља заступљен је и Божовић са причом "Злате из Слатине".

У разговору за "Новости" књижевни историчар др Гојко Тешић, који је први покушао и успео да из заборава врати Григорија Божовића, као на поразну чињеницу указује да су пресуде овом писцу покушали да оправдају и неки истакнути интелектуалци, обезвређивањем његовог дела. Тако је у одредници Крлежине "Енциклопедије Југославије" Ели Финци записао о Божовићу: "У своме делу, које у основи представља низ монотоних варијација на једну те исту тему, износио је патријархалне обичаје и чудне нарави, примитивних, заосталих крајева, приказивао муслимански, арбанашки, македонски живаљ, величао древне српске (углавном православне) церемоније и ритуале са конвенционално-конзервативних позиција, чак са неприкривеном великосрпском тенденцијом и монархистичким ставом". Притом, Финци парафразира и део из оптужнице.

- Овакви судови су били сасвим довољни, и пресудни, за скоро све потоње тзв. књижевне критичаре, да се одрекну читања Божовићеве литературе - истиче Тешић. - Божовић је међутим, дао непоновљиву како топографску тако и психолошку панораму Косова и Метохије. Он је сурови реалиста, истанчани аналитик нарави, страсти, трагичних раскола унутар ових простора. У његовој прози нема идеализације, живот је онакав какав је. Он је мајстор фабуле, стваралац који је приповедну уметност обогатио изузетном језичком ивенцијом.

У писму својевремено упућеном Тешићу, Божовићев син Браторад убедљиво је демантовао основне оптужбе на рачун његовог оца. Каже да никако није могао бити секретар четничког Националног комитета у Пљевљима, како је наведено у "доказном поступку" јер за време рата такав комитет у том граду није ни постојао. "Пљеваљски вјесник" је био шапирографисан лист од две странице и растуран је само у Пљевљима и ближој околини. Његов уводник на првој страни био је непотписан. Комунистички истраживачи тврдили су да га је писао Божовић, али то никада није доказано.

ЗАМОЛНИЦА ЗА СМРТУМЕСТО жалбе на пресуду, што је уобичајено у судском поступку, Војни суд Команде града Београда упутио је 31. децембра 1944. замолницу Вишем војном суду да потврди и одобри пресуду, навео је Јевтовић и приложио факсимил "преписке" између два суда.

- Моји закључци данас су јасни: ничег озбиљног није могло бити због чега би мој отац био стрељан. Његова ликвидација је коначно одлучена у вишим партијским круговима - навео је Браторад. - Некоме је сметало то што је био национални лидер косовског краја а као такав није могао послужити интересима дневне политике за тај део земље. Григорије је некоме био кост у грлу. 

САЧУВАН ДОСИЈЕ

ДУГОГОДИШЊИ проучавалац животног пута и стваралаштва Григорија Божовића мр Миленко Јевтовић успео је пре две деценије да дође до у потпуности сачуваног досијеа о тајном суђењу Григорију Божовићу. Јевтовић је уочио неколико парадоксалних чињеница. Између осталог, да је цела оптужница заснована на сведочењу извесног Милутина Томића који је, према белешци потпуковника Павла Пекића, за време прве офанзиве Италијана на Црну Гору проказивао родољубе и комунисте због чега су многи од њих страдали. Још у почетку устанка осуђен је на смрт као италијански шпијун, али је успео да побегне у Београд.

(Сутра: Гестапо хапсио, комунисти стрељали)

Преки суд за косовског Андрића | Култура | Novosti.rs

Kad ja pođoh na Bembašu - Himzo Polovina

Татјана ЛОШ: Андрићева жена које нема

КАДА је тог, 10. децембра 1961. године, Иво Андрић ушетао у свечану салу Шведске краљевске академије, у којој ће му краљ Густав VI уручити Нобелову награду за књижевност, засвирала је севдалинка "Кад ја пођох на Бембашу". Великан од пера није био сам. Под руку га је, у раскошној плавој хаљини, са црном машном на коси, држала Милица Бабић. У то време њихов брачни стаж је бројао три године, али се љубавни мерио деценијама, чак две. Нобеловац више није крио да је Милица заправо "Јелена, жена које нема", она о којој је писао док су се тајно волели, а остали могли само да наслуте ко га је инспирисао на такве редове. Сада су сви знали да је она његова Лепа, како јој је говорио. И да се у писмима која јој пише, потписује са "твој Мандарин, који те нежно грли". Имала је Милица своју причу и независно од Андрића. Историја је памти као прву српску школовану костимографкињу, а њене креације су употпуниле сијасет великих позоришних комада.

Милица Бабић је рођена 2. септембра 1909. године у Босанском Шамцу, у дому имућног трговца Стевана и мајке Зорке. Како је од малена волела да црта, а други у томе препознавали таленат, отац ју је после завршене мале матуре послао у Беч. Пет година се усавршавала у Школи примењене уметности Аустријског музеја за уметност и индустрију, а потом се специјализовала за позоришни и модни костим. Зорица Јанковић, историчарка и кустос Историјског музеја Србије, наводи да је Милица 1931. стигла у Београд, где је постављена за сликара костима, односно костимографа Народног позоришта. 

- Видно је напредовала радећи са позоришним сликарима Јованом Бијелићем, Станиславом Беложанским, руским емигрантима Владимиром Загородњаком и Владимиром Жедринским, после чега је постављена за првог предавача на предмету Историја костима и перике, у тек основаној Глумачкој школи Народног позоришта - каже Зорица. 

Негде у то време се удала за Ненада Јовановића, угледног новинара и преводиоца, секретара Централног пресбироа, са којим се 1939. преселила у Берлин, када је он постављен за аташеа за штампу. Милица није могла да буде само нечији "пратилац", жена без професије, па је у Немачкој радила као модни дописник Политике. Други Светски рат је био мучан за Ненада, јер је добар део провео у логору Дахау. А када је земља била ослобођена, позоришни живот у Београду је почео да букти. Отворио се простор за Миличин таленат. Али, како у општој немаштини направити костим? Од чега? Једино од жеље, маште и креативности.

- За прву послератну оперу "Евгеније Оњегин", Милица је искористила џакове. Послужила се и падобранском свилом да би искројила костиме за дело "Кнез Игор" - каже историчарка, додајући да је Милица пажљиво радила и на изради оних за оперу "Кнез од Зете", балет "Охридска легенда", "Аида", "Фауст"...

Сарађивала је са театрима у Новом Саду, Шапцу, Нишу, Загребу, Сарајеву, Скопљу, Бањалуци, Љубљани, Дубровнику... Име ове талентоване и маркантне жене се налазило на готово сваком "звучнијем" позоришном плакату. Три деценије рада у Народном позоришту заокружила је са око триста премијера, а последњу костимографију урадила је 1961. за оперу "Коцкар" Сергеја Прокофјева.

Док је градила каријеру, лепа Милица, како су о њој говорили, била је Ненадова супруга. И тако је било до његове смрти, 1957. године. За све то време, Милица је била Андрићева инспирација и љубав. Писао је да други читају: „Знам да се свуда и свагда може јавити Јелена, жена које нема. Само да не престанем да је ишчекујем!”. Није престао.

- Све је почело у предвечерје рата, када су Иво и Ненад Јовановић преузели дипломатску дужност у Берлину. Старом и усамљеном момку, амбасадору Андрићу, све је више пријало друштво Јовановића, заправо Милице, па је пријатељство временом прешло у грешну љубав - наводи Зорица.

Аутор књиге "Јелена у животу и делу И. Андрића", Драгољуб Влатковић пише да је то од самог почетка велика и права грешна љубав и цитира запис нашег нобеловца: "Често ми се чини да сам гори и слабији од последњег међу људима".

А Милица се, наводи Зорица, после Ненадове смрти пожалила пријатељици Хелени Јовановић да више не може да буде сама. И није била. У општини Стари град, 27. децембра 1958, пред сведоцима Александром и Јулијаном Вучо, венчали су се Милица и Иво. Вео тајне је скинут са њихове приче. Наредну деценију волели су се сасвим јавно, надокнађујући тренутке у којима им је то било ускраћено. Одмарали су у дому у Херцег Новом, када је 24. марта 1968. године Милица имала срчани напад и умрла. Прва наша школована костимографкиња и једина супруга нашег јединог нобеловца, сахрањена је у Алеји заслужних грађана на Новом Београду. Тамо ће седам година касније бити положена урна Иве Андрића.

СЛИКАРКА У ПОЗОРИШТУЊЕН рад је био и те како запажен, па и награђен. Милица је добила Орден рада са златним венцем (1949), Стеријину награду за костим (1949) и Плакету града Београда (1964). Занимљиво је да је Андрић имао презрив однос према позоришту и глумачкој професији, сматрајући да је реч о великим имитаторима. Због тога Милицу никада није називао позоришном уметницом, него сликарком у позоришту.

Андрићева жена које нема | Прича о... | Novosti.rs