СРОДНЕ ВЕСТИ

          БЕЛА ПАЛАНКА - Јанкина падина, место лепог назива и језивих успомена на Први светски рат, на свега неколико километара старим путем од Беле Паланке ка Пироту, готово је пало у заборав. Да није понеке годишњице и људи, попут Душана Ж. Јовановића, паланачког хроничара, можда се страдања 20 свештеника из овог дела Србије, пре сто година, нико више не би ни сећао. Јовановић је страдалом свештенству посветио књигу.
          - На кањону код села Кременице, крајем новембра 1915. године, бугарске окупационе власти стрељале су свештенике из нишког и пиротског краја. Тела свештеномученика поливена су гасом и спаљена, а остатке су разнели пси или су трунули по околини. О страдању тих људи сведочи споменик који су мештани, црквена општина и потомци страдалих подигли 1993. године. Да није тада подигнут споменик, ни место не би било обележено - каже Јовановић.
          Злочин се догодио 25. новембра (по новом календару) 1915. године, а преживела су га само два свештеника и један официр, који су касније и сведочили о том страшном дану и чину. Један од њих је Милија Јончић из Пирота.
          "ОВ" УМЕСТО "ИЋ"УЗ класично покрштавање новорођенчади, бугарске окупационе власти, које су овај део Србије сматрале својим "западним покрајинама", имале су и друге методе, којима су желеле да ставе тачку на постојање Срба. Тако су, на пример, каменоресцима наређивале да уместо презимена која се завршавају на "ић", на крстовима клешу презимена која се завршавају са "ов".
          - Јончић је испричао како су на основу наредбе бугарских окупатора, који су овај крај сматрали својим, у Нишу крајем октобра прикупљени свештеници, учитељи и чиновници, ради интернације у Бугарску. Говорили су им како иду у своју земљу и да не треба да се боје. Група од 22 свештеника и два официра је, под стражом, дан пре погубљења стигла из нишке тврђаве у кафану паланачког угоститеља Петра Стефановића. Вечерао је ко је шта имао у торби, а на починак их је упутио официр Зарије Стојанов, који их је обавестио да је полазак за Пирот и Софију ујутро у шест сати.
          На примедбе да су промрзли и да им је потребан одмор, бугарски војници су одговорили батинама, а затим је успедило постројавање и полазак за Пирот. Црна поворка је, уз батине, стигла до Јанкине падине, где су одјекнули куршуми. Рањени Јончић је почео да бежи заједно са свештеницима Тихомиром Поповићем и Јованом З. Поповићем. Успео је да се сакрије иза једног жбуна, одакле је гледао како бугарски солдати, уз псовке, гасом поливају стрељане и пале их - прености Душан Ж. Јовановић причу свештеника Јончића, који је касније стигао до Паланке, пресвукао свештеничку одору и као опанчар се вратио у Пирот.
          Споменик свештеницима подигнут тек 1993. године 
          Јончићеве сапатнике који нису успели да утекну, Бугари су стрељали. Он се у Пироту све до 1917. године крио испод патоса у соби, јер су га бугарске власти даноноћно тражиле како не би испричао овај језиви догађај.

          ЋУТАЛИ ЗБОГ - ДОБРОСУСЕДСТВА
          О ДОГАЂАЈУ какав се не памти у историји ратовања, прича даље Јовановић, ћутало се свих потоњих година, како се не би кварили односи са суседном државом. После Другог светског рата, ово је такође била готово забрањена тема, па отуда и чињеница да је споменик подигнут тек 1993. године и да је овај злочин многима непознат, нарочито млађим генерацијама.