Шест Лазаревићевих Скерлића / Бела Тукадруз

Шест Лазаревићевих Скерлића

Бранко Лазаревић, ученик и настављач, Скерлићев, донекле, писао је о Скерлићу када је умро (мај 1914). То је био његов први Скерлић.

Други Лазаревићев Скерлић написан је у Берлину, 1924, на позив Српског књижевног гласника.

Трећег Скерлића је Лазаревић написао, опет, на позив Српског књижевног гласника, у Варшави, 1934.

Четврти пут је Лазаревић писао о “горостасу наше енергије”, у Херцег-Новом, 1963, поводом педесетогодишњице смрти Скерлићеве, на захтев Београдског универзитета.

Аутор Лукић на Старој планини (јесен 2014, са сестрама Соколовић; снимак Мирјана Соколовић)

По пети пут се Лазаревић усудио да се на свој начин нађе, “пред Скерлићевим начином визирања и интуитирања наше књижевно-историјско-социјално-националне грађе и мисли свих наших поколења осамнаестог, деветнаестог и почетка двадесетог века које је и кроз које је и дубоко раскопао, прокопао, каналисао и кроз једно петнаестак сочних и рељефних књига поновно на светлост из мрака изнео кроз своје мисли, кроз свој начин и кроз свој врло жив и даровит темпераменат и, нарочито, преко свог врло великог и творачког талента...”

Шестог Скерлића је Лазаревић написао
, баш кад је “завршио и тог петог Скерлића”, на позив СКЗ и “Књижевних новина”.

Лазаревић је одлично познавао свога професора и учитеља и о њему је писао и са несумњивим пијететом и реално, ма колико то изгледало парадоксално.

Присећајући се Скерлићевих стихова, објављиваних под псеудонимом, исмејаних, и других ствари, Лазаревић пише да се у животу и деловању Скерлићевом јасно виде “разни слојеви и разни наноси, и један чудан и “мрачан” пут.Постоји Via Appia, али из те царске џаде и уз њу налазе се путеви и путељци, чак и странпутице и пречице.”

Лазаревић даје једну рељефну и реалну оцену свога учитеља. “Оно што је најсуштаственије  у целом његовом корпусу историје, књижевности, политике и рационализма, то је био, а то је случај свих већих духова, сам он и његова духовна конструкција. Све у свему, Скерлић је, и то је у сваком људском делу већих размера, цео тај материјал од два века схватио као грађу за зидање својих зграда.

Он је био критичар и историчар књижевности који је све те покрете, дела и људе пропуштао кроз свој темпераменат и таленат. ТАЈ ТАЛЕНАТ И ТЕМПЕРАМЕНАТ БИО ЈЕ, IN SUMMA, УГЛАВНОМ ЈЕДНОФАЗАН, ДОСТА ЈЕДНОСМИСЛЕН

И ЈЕДНОЛИНИЈСКИ (подвукао Б. Т.). Све је морало да прође кроз његова сита и филтрове, кроз његове љубави и мржње, симпатије и антипатије. Социјални и социјалистички расположени оптимиста, демократ, рационалан, политички таленат par exellence, рођен сав шумадијски и слободарски, апатријархалан и атрадиционалан, сав увек за “ново” и сав увек против “старог” (нарочито у политици) - Скерлић је увек, кроз ту грађу свог духа, гледао на све књижевне облике и друге других духова и других праваца. Његош, иако тежак песимиста, прошао је кроз Скерлићев филтер добро само зато што је то био генијалан творац, али остале (...) песимисте и скептике, све до Диса, опако би ударио и пропуштао кроз своју шибу. Доситеј је прошао најбоље јер је био просветитељ и “за народ”,и Вук јер је био ревволуционар и “за народ”, и тако Јаков Игњатовић, јер је био реалиста, али, и покрај талента, традиционалисте и патријархалце, као Лаза Лазаревић и Стеван Сремац што су били или се њему учинило да су били, похвалио их је, али их је похвалио доста кроз зубе. Обратно, Абрашевић и Прока Јовкић били су прилично “златни” иако није било злата у томе песку, али су они били социјално, као и он, настројени...”

Упркос свему томе, када је Б. Лазаревић са удаљености од пола века смрти Скерлића бацао један општи поглед “на цео његов књижевно-историјски израз - Скерлић се појављује не само неоштећен и неокрњен него и добија у  вредности.*ПРОШЛО ЈЕ ПОЛА ВЕКА, АЛИ НЕМА НИКОГА ДА ГА ЗАМЕНИ (подвукао Б. Т. ). Било је бриљантних критичара, и данас их има изванредно даровитих, али су сви они сектори, делови, парчад. Од његове смрти 1914. прошло је кроз нашу књижевност много покрета, школа и праваца, али још никако нико не даде ни историјски ни естетски, овај полувек...”

Лавиринт тзв. српске најновије бирократске књижевности има на стотине мрачних ходника и рачви. Долазе ли из тога злокобног лавиринта они глухи које је Винавер пред крај свог живота изгледа узалудно чекао?

__

  * Дело његово  није се променило нити остарело - према речима Бранка Лазаревића. Скерлић је остао онакав какав је био: непосредан, отворен,храбар и искрен.... Између онога што је мислио и онога што је писао био је апсолутни паралелизам. Реаговао је на ствари органски и нагонски, на начин да је реч мирисала и одисала крвљу и нервима...

Насупрот своме учитељу Богдану Поповићу, кога је веома ценио (<Да ми је да знам само онолико колико Богдан има у црном испод нокта...>) и који је од књижевности ишао ка вајарству, сликарству,и, нарочито, музици, Скерлић је ишао од књижевности ка социологији, социјалном и политици, југословенству... све што није било социјално и политичко, било му је страно...

Матош га је нешто дирнуо, и он ми онда рече да је његов дед Скерла био уз Карађорђа у борбама. Краљ Петар му је давао на знање да му дође, али Скерлић то никако није хтео, јер је био републиканац, а за краља Петра је говорио:- Да је Петар први председник наше републике, отишао бих му...

...књижевник Мирко Бањевић рекао (је) да су Скерле заиста из Катунске нахије, негде око Никшића, а то ми је тврдио и црногорски песник Вујановић, и тврдио ми је да је презиме Скерлић дошло од речи скерлет, јер је Скерлићев неки предак радио везове на скерлету. Према свему томе, Скерлић је био чист динарац, и тиме се објашњава његова борбеност и неустрашивост. Било је и туче. Сећам се да је шамарао негде између Перола и Дневног листа професора Марића, а и овај њега, а имао је неке парбе и са министром војним Антонићем због своје сестре Јованке, и такав је однос његов био и према Колу Живаљевићевом и према Правди Адамовића у којој га је Матош често ударао. Умео је да мрзи, а и мрзели су га паклено. Уколико је више успевао, утолико је више био омрзнут у круговима напредњачким и либералним.Невероватно борбен, одговарао је и заподевао кавге преко Дневног листа, уз сарадњу тешког језика Гроловог, свакодневно, а када су и мене почели да нападају због њега, говорио би ми: - Добро је, добро!Значи да сте на правом путу...

Био је уредан, тачан,сав од дужности, вредан, коректан... Тачно је рекао Богдан Поповић над његовим гробом: - Он је свега два пута одоцнио од часа:кад му је умрла сестра Јованка и данас.(...)

«Није имао неко нарочито интересовање ни за жене. Једино што сам био приметио то је да је волео да види друсне жене, дебеле и јаке, док је његова госпођа Клара била изузетно мршава и бледа...

...Карактеристичан је био и његов однос према Богдану Поповићу и Слободану Јовановићу. Иако су та два бриљантна духа била на супротном полу од његовог апсолутно у свима стварима, нарочито социјално-политичким, Скерлић је њих, и математичара др Михајла Петровића, сматрао за најбоље продукте тадашње србијанске средине. Доктора Бранислава Петронијевића, свог друга, који ће се доцније патолошки и лудачки заљубити у његову ћерку и гонити је по свету и писмима, сматрао је за великог лудака, али врло талентованог. ... Песника Стевана М. Луковића је нарочито волео као пријатеља а за Ракића је увек имао најлепше речи. Као и у свему другом, и на том је плану увек био категоричан и искључив. Он је знао само за чисто за и за чисто против, за категоричко да и за такво исто не.Између те две категорије није умео и није хтео да се нађе...

Умео је да буде пријатељ, а као непријатељ је био, као и Богдан Поповић, као и Грол, као и Продановић,непријатељ тешке категорије, и сви су они умели отровно да уједу и да заковрну каму по сред трбуха.»

«... У време када сам ја ушао у књижевност, два су главна часописа господарила и водила нашу књижевност: Српски књижевни гласник и Дело. Око првог била је једна група интелектуалаца врло различитог политичког опредељења, међу којима и неутралних, а око другога, под уредништвом др Драгољуба М. Павловића, један низ радикала. Гласник се издржавао претплатом, а Дело је, кад су радикали били на власти, издржавано из диспозиционог фонда Председништва.То су биле две групе које се нису много пазиле ни у политици ни на Универзитету. Богдан Поповић је био диктатор прве групе, или доцније Скерлић, а политичар и историчар др Драгољуб М. Павловић друге групе, врло уман човек, али доста лењ. Од припадништва једној групи или другој зависило је много ко ће бити изабран за професора Универзитета, за члана Академије наука, за Српску књижевну задругу, за Коларчеву задужбину, за Чупићеву и тако даље. Међу групама је било и отворене мржње. Једна на другу су бацале дрвље и камење... «

  

P.S.

Да ли су српски ренесанс и др Јован Скерлић, који је у том раздобљу заузимао једно врло, врло значајно место; нарочито оно професора енергије и будитеља и вође једне омладинске генерације, међу којима је било и врло бриљатних епигона тог ренесансног доба у коме су цветали сви цветови, довољно схваћени, схваћени на прави начин? Одговор је – не. Зашто?

« ...Овакакв какав је, он је био једна од водећих личности оне наше велике ренесансе 1895 - 1920, у којој су биле и тако велике фигуре какве су Иван Мештровић, Никола Тесла, Јован Цвијић,Мокрањац, и тако даље и тако даље до Пупина, Супила, Пашића, Аписа, Живка Павловића и, раније поменутих у односу на Скерлића, и било их је још врло много других овде не поменутих, по разним правцима сатире, комедије, етнографије, музике, војне уметности и других грана, и све тако до изванредне глуме Добриновића Пере и до глумачке комике Чича Илије Станојевића... Нарочито је потребно овде споменути средњи и последњи део тог ренесанса са Бором Станковићем, Ћипиком, Вељком Петровићем и другима ми, доцније са Ујевићем, који је највиши врх и домет југословенске лирике, са Андрићем, Крлежом и још неким другима..... Питање је велико... шта би било са Скерлићем да није, да тако кажем, тако рано погинуо.Он се увек налазио на граничној међи између литературе и политике...

Инетерсантно је за њега забележити да га ништа метафизичко и чисто филозофско није интересовало. Он је сав био овоземаљски, рационалан и, донекле, медитерански расположен. Подсмевао би ми се када бих помињао Кјеркегора, нарочито, Сведенборга, па и Ибзена за кога је наследио мржњу од свога учитеља Богдана Поповића...

...Сав савцат је био на земљи и од земље. У том смислу је потребно забележити да није био много одушевљен ни народном поезијом, јер му је она била сувише религиозна, митолошка, и такав је био и према фрескама и манастирима, и према целом фолклору. Његово врло рано социјалистичко васпитање одстранило га је далеко од тих наших појава и облика.Био је у ствари врло велики антитрадиционалиста. Били су му страни сви наши обичаји, нарочито црквени, и смејао се громким и даровитим беседама др Николаја Велимировића, и кад сам требао о њему да пишем за Гласник о Речима о свечовеку, просто ми је сугерирао да на то ударим...

...он је од књижевности и уметности тражио да буду у служби народа и друштва...

...У његову се историју улази као у какву конструкцију у којој су јасно оцртани и израђени основни планови. Он је у те конструкције убацивао људе, догађаје, дела, побуде, разлоге, нешто мало и на силу. Епоха је морала да буде интегрална и целовита и да има своје карактеристике, иако сви ти људи и њихова дела нису ишли паралелно са његовом идејом водиљом.

Угао виђења му је.... доста узан, јер је исувише гледао на све појаве са, највише, социјалне и политичке коте. Многи писци и покрети прошли су код њега и кроз њега доста другачији него што су били...

...Трептаји његовог критичарског система били су нормални. Испод двадесет и изнад десет хиљада трептаја није могло његово ухо да прими... Било је тачно одређено шта је да и шта је не, а за можда није могао ни да чује ни да схвати...

...био је велики таленат, али,кажем, све је то било на уско ограђеном терену;

уском, али дубоко укопаном...

...Скерлић је могао да се огреши, и тих је случајева код њега било, али су и те грешке узорна дела. Критичару је грађа један писац;грађа, повод, подстицај...

... Кад се не узме импресионизам као школа, систем и правац, него као слободно стварање, а он то и јесте, Скерлић је био импресиониста, а то је, уосталом, и

цео стваралачки акт: слободно примање и издавање утисака. Сем социјално - социјалистичко - политичког вела, ниједан му други вео није покривао

видике...»

Постоје шест Лазаревићевих Скерлића. Да је дуже поживео и да су неке околности у животу Лазаревићевом биле повољније, сигурно би било и седмог Скерлића...

Мит о Скерлићу је на време начео писац кога је сам Скерлић видео као свог наследника и асистента...Скерлића не треба ни прецењивати ни подцењивати.

   =  одломак из књиге  УМЕТНОСТ ДИАЈГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА /  Беле Тукадруза, која, сложена за штампу, ево, већ другу годину "чека", да стигне до српских читалаца...