Poređenje i neizbežan zaključak
Sibinovićeva trotomna Antologija ruske lirike je primer kako se: piše, sastavlja, sabira i rekonstruiše, pa i rekonfigurira, istorija pesništva, jezika i kulture jednoga naroda. Poduhvat, koji je majstorski izvršio Sibinović vredan je visoke pažnje, pogotovo što je reč o periodu, koji zahvata vreme od 10. veka do naših dana, a reprezentuje ga galerija više od 170 pesnika sa precizno rubriciranim poetikama njihovih poetskih legitimacija. Vrednosti ovakvih antologija prepoznaju se, ne samo, po metodološko-logičkoj aparaturi, s kojom su imeginirane, nego i po književnoj i moralnoj nepristrasnosti s kojom je u njima orkestriran visoki vrednosni stav i rezultat. Mora se priznati da je ovom Antologijom ruske lirike Sibinović održao čas savremenim srpskim “antologičarima”, među koje je nedavno sa svojom zbrdadolskom skalamerijom zalutao i Miroslav Egerić, o tome kako se pišu antibirokratske istorije pesništva jednog naroda. Pogotovo SRPSKOG u čijem krvotoku se nagomilalo toliko trombova, pa da onda i ne čudi smešna sedimentacije njene savremene i apokrifne krvne slike. Egerić je, recimo u svojim začuđujuće nedogovornim improvizacijama, i to kao bivši univerzitetski predavač, naprasno zaboravio mnoge pesnike bez kojih je nedostojno i nemoguće utvrditi krvnu grupe srpske poezije. A, nažalost na postolja njihovih nezaobilaznih mesta, postavio je one koji se u sebi i sami čude nad njegovim takvim “iz(b)orom”, koji je, eto, egzibicionistički realizovao u svojoj trotomnoj sabiralici SRPSKE POEZIJE. Verujem, da će pošteni književni znalci, imati snage da izanaliziraju smešni Egerićev antologičarski avanturizam.
Zoran M. Mandić
Нема коментара:
Постави коментар