СРОДНЕ ВЕСТИ

          ИЗ димњака домова мештана рековачке општине, који су због дугих и хладних зима одавно набавили дрва, већ данима вијуга дим. Хладна је једино кућа Радослава Јевремовића из Доње Сибнице код Рековца, коме су пријатељи наденули надимак Наки по родном селу Надрљу. Ватру у својој кући није запалио откада ју је купио пре десетак година. Јастук му је камен на који стави сунђер, спава на асури, а покрива се с неколико ћебади.
          - Мислим да ми се тело навикло на хладноћу. На асури спавам не због тога што глумим свеца, већ зато што она масира организам. То је посебно важно за кичму. Лети ходам бос, јер то прија стопалима - каже Радослав.
          Иако је струју довео до куће, није се прикључио на систем, јер, каже, нема времена. Устаје у пола четири и ради до касно навече. По кући се сналази помоћу батеријских лампи, мада готово да му ни оне нису потребне јер су му се очи навикле на таму.
          - Имам два радио-апарата, телевизор, електрични и шпорет на дрва, али их нисам распаковао. Некада бих погледао Дневник или послушао нешто на радију. Тада одем у комшилук - додаје Радослав.
          До комшија оде и по топлу воду да би се окупао, а преко лета је греје на сунцу. Није му проблем ни да се окупа хладном водом: за бријање користи воду са реке. Мештанима је то чудно јер има купатило, а још им је чудније када га виде да по снегу и цичи зими чита новине испод уличне бандере. Дању, каже, не стиже, а не може да заспи док нешто не прочита. Чита све што му падне под руку, а тренутно су то дела Андрића.
          Радослав не живи тако због тога што нема пара. Напротив. Има немачку и српску пензију. Као диспечер међуградског саобраћаја у Београду радио је 27 година, а у Немачкој 10 година. Супруга, син и ћерка остали су у Београду, а он се вратио природи, јер жели да живи аскетским животом. Зато није распаковао намештај, међу којима је седам столова, од којих је један стигао чак из Немачке. Има стотинак кошуља, двадесетак пари обуће...
          - Потрошио сам доста пара. Рођаку сам дао 3.250, а сину 1.500 евра. У Реснику сам 2002. године дао 35.000 ондашњих немачких марака за хектар плаца са две куће. Нисам могао да их пренесем на мене, продавци се праве луди, а паре су потрошили. Опростио сам им. Рођен сам да усрећим другога, а себе да осудим. Ето, ја купујем само четкицу и пасту за зубе и бријач. Чак и сапун правим сам...


          "СТАНИ, ПУТНИЧЕ"
          Радослав каже да нема ниједну жељу и да је увек задовољан оним што има. Зато је и срећан. Волео би да на нашој цветној башти, планети, буде више љубави, слоге, мира и разумевања. И да сви буду срећни.
          - Данас су људи несрећни, замишљени и забринути. Свако трчи за зарадом, за мислима и осећањима. Или тамо где их провиђење води. Стани, путниче, седи, одмори се - поручује Радослав.



          ПОМАЖЕ МУ ВИША СИЛА
          Радослав је имао 12 коза, али пошто није имао ко да брине о њима када је летос оперисао брух, неке је продао, а неке поклонио. Чинио је то и раније.
          - Хоћу увек да поклоним кад имам ваљан разлог. Шопенхауер каже да је наше оно што дамо другом. Људе треба научити и да не чине другима оно што не би желели да се њима чини. Срећа је, као што рече Кант, свуда око нас. Само треба пружити руку и ухватити је - сматра Радослав.