ЈОВО БАКИЋ
Понижена просвета и бестидна власт
Здраво и просвећено становништво је неопходни, иако не и довољни, услов не само његовог благостања, већ и одрживог привредног раста. Влада која то не схвата, ништа није разумела
Председник Николић је добио диплому, премда није знао на којем је смеру од два постојећа студирао, а министар Стефановић и градоначелник Београда Мали имају и докторате. Зли језици веле да је потоњи плагирао докторат једног професора из Еритреје, па му је стога чланак који је објавио у немачком часопису повучен. Министар Стефановић је углавном свој докторат написао на основу две књиге, а нађен му је, такође, плагијат извесних делова иначе сасвим нерелевантног штива на основу којег му је комисија на незаконит начин (јер од петоро чланова комисије само су два присуствовала одбрани) признала докторат. Чињеница да нико од поменутих, као ни њихових ментора ни чланова комисије, изузев жртвеног јарца у лику бившег ректора Мегатренда, није сносио никакве последице јасно говори о природи власти и универзитета у Србији.
Нису, међутим, само ове добро познате чињенице разлог да се власт назове бестидном. Наиме, наставник у гимназији са десетак година радног стажа имао је у у септембру три хиљаде динара мању плату од просечне у републици. Разлика је још поразнија када се његова плата упореди с просечном у Београду, јер износи око дванаест хиљада динара мање. Истовремено, гимназијски професор који је 40 година радио на најбољи могући начин, о чему сведочи чињеница да је из његове вароши готово у свакој генерацији било по неколико солидних студената социологије, прима пензију у износу од 35.000 динара. Има учитеља у пензији, „срећника” којима је нису смањили, која не износи ни 25.000 динара. Порука њиховим синовима, кћерима и унуцима јесте да се у Србији апсолутно не исплати ни школовање ни вредан и поштен рад.
Шта о томе каже министар Вербић? Шта о томе каже Александар Вучић? Да ли се стиде, ако знају у каквој ситуацији се налазе они који треба да васпитају и образују и њихову децу? Зар не мисле да наставници треба да буду узор младим генерацијама? Зар наставник не треба каткад себи да приушти ново одело или неку књигу или рачунар када му се стари поквари, да оде у позориште, на море?
Притом се и у јавности неретко може чути како наставници заправо мање раде од прописаних осам сати дневно. Ништа није погрешније, јер наставник мора, ако ради како ваља, да буде апсолутно усредсређен током наставе све време, готово као пилот. Свака грешка се у наставниковом раду одмах види, а деца, мала и велика, умеју да буду праведни, али неретко и немилосрдни оцењивачи наставничког рада. Осим тога, наставници се за наставу морају озбиљно припремити, ако не желе да буду исмевани као незналице. Они не раде само када у школама ученицима предају знање, већ раде и у кући док се припремају, листајући стручну литературу и пловећи интернетом у потрази за занимљивим подацима, како да знање на најбољи начин ученицима предају. То су, такође, часови вредног рада који се не виде, а у збиру с видљивим наставним часовима могу износити и далеко више од предвиђених осам сати.
Но, деца у Србији би могла закључити да су њихови наставници обичне идеалистичке будале, јер самопрегорно раде за ситан новац, док се паметни страначки борци запошљавају у јавним предузећима и општинама, а да неретко и не долазе на посао. Уистину, писац ових редака је из врло поузданог извора сазнао пре нешто више од годину дана да је у једној београдској општини у том трену више од 50 „напредних“ људи примало плату, упркос чињеници да се на послу нису појављивали. Када их је један општински функционер сазвао и рекао им да би добро било да се појаве, пошто има шта да се ради (штавише, обећао им је и повишицу), то је остало без ефекта. Наиме, угодније је паре примати за нерад, а може се и нешто друго (не) радити за још новца. Истовремено, влада смањује број радних места у просвети и здравству (лекари који знају немачки свакако ће пацијенте у Србији препустити њиховој судбини) ради уштеда у јавном сектору и смањује им за десет одсто плате (пензионерски богатуни су још више кажњени, а славни Уставни суд је још славније пресудио да је смањење стечених права у складу с Уставом, чиме је судска власт себе довела у слуганску позицију према извршној власти).
Доиста, страначки борци који плату примају, а не раде, били су познати и за време претходне власти, оне до 2012. године, и због тога је праведно било што се власт пре три године променила, али је положај просветара и лекара, иако далеко од доброг, био кудикамо мање лош. Уопште, здраво и просвећено становништво је неопходни, иако не и довољни, услов не само његовог благостања, већ и одрживог привредног раста. Влада која то не схвата, ништа није разумела, а уз то је и бестидна.
Нема коментара:
Постави коментар