...

...
Српске новине >>>>

Претражи овај блог

Translate

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

среда, 18. март 2015.

АТЛАНТИДА СРБСКОГ МИТА / Мирослав Димитријевић



АТЛАНТИДА СРБСКОГ МИТА

УВОД
    Кад ти одузму и присвоје мит, не украду ти само велику и лепу причу, већ ти на тај начин укидају  и право на постојање, на историјски континуитет, на духовни и културни живот и развој, одвајају те од твојих умних и великих предака, који смислише те митове и легенде, укидају ти улаз у своју народну ризницу мудрости и поезије. Самим тим секу ти корен, избацају те као  локвањ, дезоријентишу те и дезавуишу  у историјском, националном, културном и духовном погледу. И србски антички мит доживео је судбину сличну Атлантиди, потонуо је у мрак и заборав, односно утопљен је у такозвани грчки праисторијски мит. Француски научник Емил Бирнуф, проучавајући древну митологију у свом ''Есеју о Ведама'', је закључио:  ''Мноштво грчких митова може се објаснити само помоћу словенских  (србских) обичаја...''   Не само што су Срби били први суседи Грцима у праисторији, већ што су били неупоредиво бројнији и надмоћнији, а древна Спарта и Атина биле су само минорне државице-градови у односу на бројна територијална србска царства и државе евроазијског континента.
   Како и зашто је дошло до геноцидног скраћења србске повести и митологије, србске традиције и баштине, културе и цивилизације? Зашто је званична србска историја морала да почне тек од 6. века нове ере? Ко то жели да ''најстарији и највећи народ на свету''-(по тврћењу управо грчких историчара Херодота, Страбона и познијег Лаоника Халкокондиласа, буде тако плитко укорењен у историји, и третира се као трећеразредни, ''пешачки и дошљачки'' народ из ''тамо неких недефинисаних простора?'' Увиђајући ту трагичност и неправду према србској повести, словеначки научник Нико Жупанић, почетком 20. века, резигнирано је закључио: ''Зграда српске историје стоји на климавом и несигурном темељу, а има све услове да се изгради на тврдом тлу и од доброг материјала''.

АПОЛОН ЈЕ  ПРВОБИТНИ РАШКИ БОГ АПЛУ,
А АРТЕМЕДА - СРБСКА БОГИЊА ДЕМЕТРА ИЛИ ЛЕСНА

   Древни Рашани су имали своје божанство АПЛУ, које је представљало бога Сунца. АПЛУ је приказиван као младић са луком и стрелом. У рашанској или рашкој митологији био је познат и под именом УСИЛ. УСИЛ је онај УСИЈАН (Сунце). А и данас користимо реч-усилен (усиљен), као рецимо у синтагми ''усиљен марш''...
   АПЛУ је имао сестру богињу ЛОСНУ или ЛЕСНУ, која је оличавала Месец, а њено име се и до данас задржало у србској митологији као Лесна. Овај божански пар од старих Рашана преузели су Грци и развили га у Аполона и Артемеду, богињу Месеца и лова.
   АПЛУ је постао Аполон, приказан у грчкој митологији са истим ''исигнијама'', луком и стрелом, као и код Рашана, а србска богиња Лосна добила је име Артемида код Грка, а код Римљана - Дијана.                     
   Аполон, бог сунца, музике и поезије, био је многоструко божанство: заштитник пророка, вођа муза, бог пастира, чувар путева и градова, обожаван од свих Срба на врло широком ареалу, затим у Грчкој, у Риму, а посебно у време цара Августа, с краја старе и почетком нове, Христове ере.
   Аполон и његова сестра Артемеда (римска Дијана) чине један од најважнијих божанских парова античког мита, а слављени су и као заштитници римског царства, према песми ''Кармен секуларе'' славног римског песника Хорација.
   Међутим, мит о Аполону Грци су преузели од Рашана, односно рашких Срба, који се после Тројанског рата раселише једним делом и на Апенинско полуострво, данашња Италија, и тамо их касније Римљани преименоваше у Етрурце. Рашко-белашки бог АПЛУ преименован је у Аполона, међутим Артемеда, богиња древних Срба Меда, постала је у грчкој варијанти Деметра. Грци су њено име само прочитали наопако и створено је ново божанство. Римска богиња лова Дијана је уствари старосрбска богиња Тихана или Тијана, што је у сагласју са суштином овог божанства да се буде тих, да се хода тихано или тијано по шуми. Римљани су је једноставно прекрстили у Дијану. 

СРБСКА МЕНРВА: РИМСКА МИНЕРВА

   Стари Срби Рашани, прозвани Етрурцима на Апенинском полуострву, у својој митологији имали су још једно важно божанство, још једног бога у женском ентитету, односно богињу МЕНРВУ или МЕНРФУ. Она је оличавала мудрост и разум и била је слављена у сваком месту где су живели Срби Рашани. У градовима су јој подизани храмови и капије, по ондашњим обичајима.
   Грци су преузели и ову богињу од Рашана и назвали је Атена, богиња мудрости. Римљани су били мање домишљати, па су само њено србско име МЕНРВА претворили у Минерва, вероватно због лакшег изговора.
   Сличност у именима је више него очигледна, а Римљани су Минерву приказивали на сличан начин као и етрурски Срби.

ХЕРАКЛЕ ЈЕ БОГ СЕРБОН,
СРБСКИ ЦАР ТРОЈАН

   Познати француски историчар Прико Де Сент Мари у свом делу 'Лес Славес Меридионауx Арманд Ле Схеваллиер” (Парис, 1674) истиче мишљење, широко заступљено код тадашњих и данашњих историчара и писаца, да је Илија или Илирије, био син Бога Сербона, односно Јеракла или Херакла, и да је имао државу у пределу између Неретве, Дрима и у области трију  Морава.
   ''Овде се не ради само о митологији, јер се иза имена Бога Сербона крије реална историјска личност Сербо Макеридовић,
велики освајач и вођа трећег аријевског похода у Азију око 1.330. године пре Христа.
   Сасвим је могуће и потпуно се временски уклапа да је један од његових синова по имену Илија владао на пределу од Неретве до Дрима... јер постоје подаци за тог Илију да је он проширио посед своје државе на запад, преко реке Крке и да је основао градове СЕРБИНУ и ИЛЕНИЈУ, што су савремени  Скрадин и Сплит'', пише професор др Јован И. Деретић у свом делу ''Срби, народ и раса'' (Београд, 1998.).
   С обзиром да је француски историчар Прико Де Сент Мари открио историјску и митолошку везу Херакла и Бога Сербона, ово научно откриће можемо сматрати заиста непристрасним, пошто потиче од страног истраживача из 17. века, када још увек не постоји квазинаучна идеологија Бечко-берлинске школе о Србима и Словенима као нижој раси, и када се Срби још увек нису ослободили турског јарма, односно били у потпуној девастацији и назадовању.
  Да Срби у јужној Русији (Скити) воде порекло од Јеракла или Херакла обавештава нас и Херотод, нашироко описујући овај моћан и многобројан народ. По њему Херакло је спавао са скитском краљицом и са њом добио три сина. По његовом савету, скитска краљица престо предаде најмлађем и најјачем сину, од кога сви Скити воде порекло. Ово је, наравно, митска прича о Хераклу, односно Јераклу или Ераклу, као оцу србских Скита.
   Али митолошки Херакло је уствари историјска личност краљ Сербо Макеридовић, чији је син Илија (Илирије) владао Илиријом. А у праисторији сви цареви су истовремено сматрани божанствима, јер су „могли да учине оно што људи не могу“, како рекоше ведски гимнософисти у разговору са Александром Великим. Већ и сам податак да је Илија подигао још два града Иленијум и Сербину, посветивши један себи (Иленијум), а други свом србском роду и пореклу-Сербину, очито говори у прилог србског порекла његовог оца Јеракла или Еракла, кога су као најмоћнијег човека тога доба сматрали и Богом Сербоном, односно Србским Богом. Он је истовремено сматран другим богом Баком. Први бог Бак је био Нино Белић. А Макеридовићеву земљу спомиње и Хомер у ''Илијади'', описујући Тројански рат:
   ''Чујемо старче, да и ти некад беше срећан:
   докле захвата Лезб, Макарево седиште горе''.
   (Илијада, 34, 543-547)
   ''Макарево седиште горе'' је највероватније престони град Макаров, односно Макеридовићев.
 Сербо Макеридовић, у Старом завету назван Асур, 1325. године пре нове ере, обнавља србско светско царство које је пре њега створио Нино Белић, у Библији познат као Нимброд, у периоду од 2025. до 2002. године пре нове ере. Ниново царство се простирало на целом европском континенту, као и на деловима азијског и афричког континента.
   Нино  из Рашке, родом са планине Нинаје, у Низу (Нишу) сакупио је  војску, и после дугих освајања повратио србско светско царство из Аријских времена.
   И Сербо Макеридовић креће из Србије да обнови србску светску империју, што му и полази за руком. Кренуо је опет из Низе (Ниса) али постоји реална  претпоставка да је пошао из Тројан града, који се налазио на ушћу реке Раванице у Велику Мораву. Тај град је у србској митологији познат као Тројан град. Био је изграђен око 1.500 година пре нове ере, на врло важном стратешком месту, одакле је контролисана цела долина Велике Мораве. Овај град под Римљанима познат као Хореум Марги, постојао је, дакле, већ у далекој србској прошлости. Са својим трупама Јеракло или Еракло, бог Сербон, стиже опет до Индије и тамо формира три србске државе.

РАШАНКА НИСА: МАЈКА БОГА ДИОНИСИЈА

   Бога Дионисија родила је Ниса, кћи рашанског божанства Аријстеја, и унука рашког бога Апла (Аполона). Само име ДиоНис значи и на данашњем српском језику Дио Нисе, односно Део Нисе, или син Нисе.
   По лепој Ниси, највећи праисторијски србски град Ниш добио је име. Римско име за Ниш је Наисус, а изведено је из личног имена рашанске богиње Нисе, и прилагођено латинском језичком систему и изговору.
   Цар Нино Белић, господар Низа (Ниша), називан је и другим именима: бог Бак, бог Баал, бог Ваал, и Нимброд, под којима га спомиње и Библија (Књига пророка Илије)
Као Бог Бак, преименован је у Бакуса (Бахуса) и изједначен са Дионисом.
   Према учењу тајних друштава, Библијски Нимброд је србски цар Нино Белић. Нимброд је настао од клона Енкијевог, а који је  био прворођени син бога Ануа и Земљанке, значи мешанац. Изродила га Изида и попримио је потпуни телесни склоп Енкијев. Рођен као генетски изданак, практично је два пута рођен, што му и само име каже Ди онис.
   Грчки Дионис или римски Бахус, је у класичној митологији бог вина и виноградарства, доброг здравља и напретка, он је лекар и пророк, спасилац  (сотир), разбибрига (лајош), и бог необузданих излива страсти или баханалија.
   Посебно је био слављен, али под другим именом, у србском племену Рачани или Трачани, како су Грци изговарали и писали име српског племена Рашани. Реч је о праисторијском србском племену које је, поред осталог, било познато и по добром виногорју, вину и винопијама. Та традиција у Срба остала је сачувана до данашњих дана.
   Тракија је, према неким путописцима из 17. века, почињала мало северније од Параћина, па према југу Балкана. Осим Рашана или Рачана, и друга србска античка племена су славила Дионисија, али су Рачани то радили најбоље.

АРЕЈ ЈЕ СРБСКИ БОГ АРИЈЕ, ВОЂА ПРВОГ ПОХОДА СРБА НА ИНДИЈУ

   Чувени индијски спев ''Махабхарата'' ( Бхагавад гита) описује јунака сличних особина под именом Арјун или Арџун, највештијег од петоро браће Пандава. Арјун је учесник и победник у бици код Курукшетре, где је и рањен. Пре битке бог Кришна је лично Арјуну изложио потребу за борбом и план битке и понудио му ''небеско оружје''.  (Бхагавад гита.)   Ареј, Арјун или Арxун су синоними за античког србског цара Арија, родоначелника аријских племена или Аријеваца, беластијских староседелаца,  у долинама Дунавског и Моравског басена народа и цивилизација. Аријци или Аријевци су, дакле, Протосрби, најстарији србски народ на Балкану и у Европи, „народ квочка“ из којега су се „излегли“ сви други народи беле пути – бели европеиди, а добили су име по свом епонимном хероју и оснивачу Арију, вођи првог (економског) похода народа на Индију.
   Зна се да су се од свих србских племена у Дунавском басену први уздигли Меди, касније названи од других народа: Међани, Миђани, Медијанци, Мадијанци или Мези. Аријевско царство се другачије зове и Прво Медијско=Медско царство које се простирало на три континента.
   Као Мадијанце спомиње их Стари завет: (''А Мадијанаца беше као скакаваца''). Међутим, Меди  су себе прозвали аријима или господственим. Арији су предводили сва друга протосрбска племена, која су хтела да напусте Балкан и крену у далеку Азију. Без обзира да ли је Арије лично или колективно име (етноним), реч је о првој, чистој, србској аријевској раси, дунавским, моравским, браничевским и шумадијским белим староседеоцима Беластима=Пеластима, најстаријој европској раси, како данас тврде најбољи научници генетичари из Енглеске и Швајцарске. А у далекој Индији Аријима су сматрани људи беле пути.
   Ти Аријевци су данас познати у савременој науци под именом ''носиоци културе Лепенског вира'' или ''Лепенци'', они исти прастановници Подунавља и Поморавља, као и Винче (Винчанци), који су самородни народ и који су створили први језик, прво писмо, прве бројне системе, произвели прве сорте пшенице и другог воћа, припитомили прва говеда и сточни фонд, истопили прве руде, измислили први сунчани сат, исклесали прве камене фигуре, прва уметничка ремек дела, формирали прве територијалне државе у Европи, затим на Средњем и Далеком истоку, као и на Индијском потконтиненту, где су владали у 863 биолошка покољења, или 13.500 година пре Христа, пре него што су се подигли у нову сеобу из Индије натраг
 ка дунавској праотаџбини.

ТРИ НАЈПОЗНАТИЈА АРИЈЕВА СИНА

    Арије, највећи србски цар и божанство из периода ''Лепенске културе'', како се данас у науци назива овај праисторијски период, само са богињом љубави Афродитом изродио је три сина Ероса, Фобоса и Дејмоса.
   Ерос, антички бог љубави, је према Хесоиду једно од најстаријих божанстава из прве четворке богова: Хаос, Геја, Тартар и Ерос. Првобитни космички Ерос, кроз мит и легенду је еволуирао у лепог младића, са луком и стрелом који погађа срца људи, али и богова, ранивши чак Зевса и мајку Афродиту.
   Дакле, отац бога Ероса, према најраспрострањенијем миту, јесте Арије, србски цар и божанство. Фама о Србима као великим љубавницима, после овога митолошког сазнања, добија своје логичније исходиште и у „теорији“.
   Други Аријев син је Фобос или Фобије, персонификација ужаса, а трећи син Дејмос, је оличење страха. Они су пратили оца Арија у све ратне походе, и када би непријатељска војска чула да се уз Арија налазе и његови неустрашиви синови, хватала их је фобија и страх.
   Дејмос је водио уз себе и своју пријатељицу Фигу, жену која је својом појавом рушила морал страних војника и натеривала их у бекство. (Фига им је највероватније доносила срећу, јер се и данас код Срба каже ''држим ти фиге'', кад се коме жели срећа у неком послу).
   Именом Фобос и Дејмос крштена су два сателита у Марсовој орбити, а Марс је римско име за србског бога рата Арија или грчки речено Ареса.
   И не само у време аријевско, већ и у све потоње векове, србски непријатељи на бојном пољу осећали су страх, фобију и ужас од потомака највећег ратника војсковође и бога рата Арија. У ратничку храброст и вештину србског војника и народа, уверила се и највећа војна сила - НАТО-алијанса, у пролеће 1999. године. Та србска вештина ратовања у савременим условима, проучава се данас на војним академијама неких земаља чланица НАТО-пакта.

СРБСКА СЛОГА КАО СВЕСТ О УНИВЕРЗАЛНОЈ ХАРМОНИЈИ

    Србска слога је круцијално питање овог народа, што је уосталом истакнуто и на србском грбу и застави, где четири крстна словеса С, или четири оцила, симболизују слоган: Само Слога Србина Спасава, што говори о дубокој потреби србске националне свести за јединством, слогом, миром и хармонијом.
   Међутим, проблем србске слоге и хармоније није новијег датума, како се често мисли, јер корене ове суште народне потребе налазимо у дубокој праисторији, у аријској епохи србске повести, а о чему нас извештава и класичан мит о Хармонији, плавоокој лепотици, ћерки Арија и Афродите.
   Према Хесоиду, Арије је имао слугу, рођака Кадма, од кога касније настају Феничани, а кога је по истеку службе богато наградио даровима, док га је врхунски србски бог Див ( касније грчки Зевс)  оженио Аријевом кћерком Хармонијом. Арије му је дао у мираз неке пределе србске земље Илирије, тако да је Хармонија постала владарка Илирије (Хесоид: ''Теогонија'' 937, 975).
   Кључни податак у овом миту је чињеница да је Хармонијина свадба била прва  свадба смртних људи старога века којој су присуствовали и богови. У метафоричком смислу, то је било истовремено и венчање Неба и Земље, Духа и Материје, Непролазног и Пролазног...
   То је био тренутак свејединства античког човека и Космоса, парадигма Опште Хармоније и Универзалне слоге, приказана симболично кроз чин венчања. У митолошком смислу свадба Хармонијина је значајна за србску духовност, историјску и филозофску свест, због тога што су Срби први од праисторијских народа дошли до самосвести о свејединству Неба и Земље, о Универзалној Хармонији и до данас задржали овај идеал свог постојања, као највиши кредо (земаљска и небеска Србија), или  према тумачењу хришћанске вере, као саборност и свејединство Христове Цркве, ''есхатолошке заједнице у историји''.
   И Господ наш Богочовек Исус Христ је на почетку своје мисије прво присуствовао свадби у Кани, и благословио свету тајну венчања, учинивши при том и своје прво чудо. И на свадби лепе Хармоније, кћерке србског праисторијског цара Арија, присуствовали су богови са србског Алимпа ( касније грчког Олимпа), као знак помирења Земље и Неба, Човека и Бога, Телесног и Бестелесног...
   Овај србски мит о Хармонији је израз врхунске самосвесности, и највиши степен духовне развијености, онтолошке, филозофске и есхатолошке пробуђености србског античког бића од праисторијских до данашњих времена.
   И у графичко-ликовном смислу оцила на србском грбу су изванредно решена. Постављена су и горе и доле, окренута на све четири стране света, што на још један описан начин симболизира универзалност србског идеала слоге и хармоније. Четири слова С у србском грбу, у најширем смислу могу да значе: САМО СЛОГА СВЕМИР СПАСАВА.
    Када је реч о крстним словесима код Срба не треба заборавити историјску чињеницу да су и наши преци такозвани Лепенци и Винчанци имали свог кућног заштитника, своју „икону“ од печене глине у свакој кући. Једну такву „икону“ из доба винчанске културе у Средњем Поморављу, је лично видео код једног археолога. Но тада још увек званични „државни археолози“ нису смели да о томе отворено и јавно говоре.  
      Срби се поносе својом славом као верским и националним обележјем међу народима, али то није само пука традиција, већ истинско научно утемељење, које нам је опет преко Атлантиђана, које зову и Хиперборејцима, остало, па преко Лепенаца и Винчанаца до дана данашњега.
     Научна суштина Србске Славе је „циклус природне енергије са Сунца познат је као електромагнетна сила настала субатомском емисијом фузије водоника и хелијума на сунцу, коју хелиоцентрична метеорологија зове „сунчев ветар“. Она на Земљу долази преко магнетне жиже Земље (геомагнетни фокусатор) односно нематеријалног крста северне земљине полулопте, познатог у народу под именом Часни крст или „крст са оцилима“. Симболише циклус тока Стварања, у коме надир (север) „отвара“ крсну или десну страну кола небеског која припада светлости. Постоји у континуитету још од цивилизације Винче и данданас је претстава на обредном хлебу који се меси о Ускрсу, празнику тока Остварења, а налази се у србском грбу“, како недавно записа један србски умственик.
      Сада можемо да закључимо да онај древни крст и четири слова С су највиши нематеријални, духовни симболи и веза Сунца и Земље, народа и космоса. Она слова или „оцила“ истовремено могу да се тумаче и као: Сунце, Слава, Срби, Стварање, Сварог, врховни бог старих Срба и незаборавимо важан моменат у овој симболици – Сиријус.
                            
СРБСКИ КРАЉ МИТА  (МИДА) - ПРВИ АЛХЕМИЧАР
   
     Србска присторијска држава Брегија (Фригија) простирала се на простору данашње централне Србије, око Копаоника и Мораве и граничила се са Македонијом. Хомер у ''Илијади'' на више места спомиње Фригију и Фрижане (Фригијце) као савезнике Илијиног града Троје, например у ''Песми о Долону'', стих 432, или пак у разговору Ахилеја и србског краља Пријама, господара Троје (24-543, 547).
   И Херодот у својој ''Историји'' тврди да су Фрижани пре сеобе ''живели у Европи, у суседству Македонаца'' (''Поломанија'', 73), као и то да су се вртови чувеног српског краља Мите (Миде) налазили у близини границе са Македонијом (''Уранија'', 130).
   Оснивач тог Брегијског (Фригијског) краљевства био је Гордије (Ђорђије), о коме ћемо више говорити у једном од следећих одељака. Гордија је на престолу заменио његов син Мита, који је северно од македонске границе имао легендарне вртове. О томе нас Херодот информише у следећим редовима:
   ''А младићи дођу у други крај уз Македонију и настане се у близини такозваних вртова Миде, сина Гордијева''. (Херодот: ''Поломанија'', књига 7, стр. 73).
   У знак захвалности што му је млади краљ довео учитеља Силена, бог Дионисије је научио Миту или Миду јединственој вештини претварања предмета у злато, додиром руке, што ни један смртник до тада није знао. Наравно, краљ Мита је био пресрећан јер је мислио да ће постати најбогатији човек на свету, али је та Митина похлепност за материјалним благом разочарала  рашког бога Дионисија.
   За кратко време коришћења стечене вештине, Мита је све предмете око себе претворио у злато, па чак и храну и пиће. Крај препуне царске трпезе остајао је гладан, што га је натерало да моли Дионисија да га рашчини.
   Окупао се, по савету бога Дионисија, у реци Пактол и златоносна моћ је нестала. Од тог момента Мита је омрзнуо злато, повукао се у шуму и живео као силен, духовник и испосник, у друштву са богом Паном.
   Када су се Пан и Аполон такмичили у свирању, силен Мита је био судија. Пресудио је у корист Пана и његове фруле, а љубоморни Аполон га је казнио тако што су му одмах израсле магареће уши, које више никако није могао да сакрије.
   Мит о Миди-краљу србске земље Брегије преносили су римски писци Цицерон, Паусаније, Плутарх, а Херодот у ''Историји'' (7-138) каже да је Мита био Кибелин син, којој је подигао прво светилиште. Кибела је била ћерка Меона, краља уједињених србских античких држава Лидије и Фригије.
   Плиније Старији, у свом чувеном делу ''Природна историја'' (7-57), пише да је краљ Мита био први проналазач олова (туча) у праисторији, што упућује на закључак да се Мита неколико хиљада година пре Египћана бавио алхемијом, у потрази за златом.
   То знање, ако је веровати миту, ни до данас није достигнуто, упркос настојањима алхемичара, магова, врачева, хемичара и физичара, свих оних које ''златна грозница'' тресе миленијумима.
   Ако се овај мит схвати у преносном смислу, да је Србин Мита уствари својим додиром чинио свет бољим, то јест ''златним'' или племенитим, тек онда цела прича добија своје ново и право, пуно значење и смисао. А циљ алхемије и јесте:  поправити најпре себе, а онда и свет око себе – учинити бољим, племенитијим и лепшим.
   Ако прихватимо могућност да се овај србски краљ заиста звао Мида, онда је краљ Мида носио лично име које је истовремено и етноним или народно име за Миде, односно Меде или Миђане, првородно племе из поддунавске Србије, што сигурно није пука случајност у избору имена.

ОРАО НА СРБСКОМ ГРБУ ПОТИЧЕ ИЗ ПРАИСТОРИЈЕ

     Србски краљ Гордије (Ђорђије) основао је државу Брегију (Фригију), по народу који су себе називали Бреги, јер су живели на територији пуној брегова и брда, брдовитој земљи, ''на брдовитом Балкану''. Гордија најпре спомиње ''отац историје'' Херодот у свом делу ''Поломанија'' (књига 7, страна 73), а државу Фригију много пре Херодота, спомиње Хомер у ''Илијади''.
   ''Фрижанима је по причању самих Македонаца, у време док су становали у Европи, и били суседи Македонаца, било име Бриги, и када су прешли у Азију променили су истовремено и завичај и име и називали се Фрижани'', записао је Херодот у ''Поломанији''.
   Хомер у ''Илијади'' овако објашњава положај балканске Фригије:
   ''Макарево седиште горе, Фригија озго...''  (24-543, 547). ''Макарево седиште'' је Макеридов престони град, на граници са Македонијом, а Фригија је ''озго'', што значи северније и дубље ка континенталном делу, што се поклапа са положајем и данашње и ондашње Србије.
   ''Херодотови подаци, повезани са Хомеровим приказом, наводе на закључак да се земља Брегија - Фригија налазила на широком подручју северно од Македоније, око планине Копаоник и ријеке Мораве'', тврди црногорски историчар и митолог Новак Андесилић, у књизи ''Троја на Скадарском језеру'', (Подгорица, 1994, стр. 83).
   Гордије није ни сањао да му је судбина наменила велику улогу оснивача државе Брегије, све док једнога дана није отишао на њиву и почео да оре. На његово рало слете огроман орао, најављујући му велико царство, што се касније и обистинило. Гордије, познати ратник и вешт државник, ускоро стаде да испуњава своју судбину и направи моћну србску државу Брегију која се простирала од Мораве и Копаоника до Македоније. Као заветни знак, Гордије је имао симбол орла на својим исигнијама.
   Сада је сасвим извесно да орао на србском грбу потиче из праисторије, и да није прекопиран са византијских барјака, како тврде неки хералдичари, већ би се могло говорити о обрнутом поступку, да су Ромеји (Византинци), као и Римљани овакав моћан симбол слободе и величанства, преузели од античког србског народа.   Сличан мит у класичној митологији више не постоји. Орао се, дакле, прво јавио србском краљу, а не неком грчком или римском владару. То је најдубљи корен симбола орла у античкој митологији и хералдици уопште. И то треба уважити и поштовати као и свако културно и цивилизацијско наслеђе.

НЕВИДЉИВИ СРБСКИ КРАЉ ГИГА

    Пастир Гигес (Гига, Гигант) био је слуга-чобанин у древној српској земљи Лидији. После једног земљотреса отвори се велика провалија у планини. На дну те провалије, каже праисторијски мит, Гига нађе коња од олова (туча) и у њему леш натприродне величине, са златним прстеном на руци.
   Радознали пастир скиде прстен са руке мртвог дива и ускоро откри његову чаробну моћ: кад год би окренуо драги камен на прстену, Гига би постајао невидљив. Послуживши се магијом невидљивости, чобанин Гига ускоро постаде најмоћнији човек Лидије и коначно њен краљ. Овај се митски догађај збио у малоазијској Лидији, коју населише Срби Лиђани после Тројанског рата.
   После Тирсена или Тираса, малоазијском Лидијом владају Аргон, Мир, Кендул и Гига, невидљиви човек и краљ. Овај редослед владара древне србске државе Лидије налазимо код Херодота у његовој ''Историји''. (Први део, 104-215, затим у другом делу, као и у петој и шестој књизи).
   На основу Херодотових редова, закључујемо да краљ Гига није само митолошка, већ стварна, историјска личност, што овој легенди даје додатну фактографску снагу.
   По Херодоту, као што смо видели, србски краљ Атис имао је три сина: Лида, Меза и Кара, који поделише очево царство на три дела, и сваки народ доби име по свом новом краљу и оснивачу државе: Лиђани, Мези и Карци.
   Њихов отац Атис је био последњи краљ Меонаца, староседелачких Срба на Балкану, из Дунавског басена народа. Меонце описује и Хомер у ''Илијади'', као  изванредне ратнике и коњанике у војсци савеза Тројанских држава.
   Познати краљеви србске Меоније, односно Меонске династије на просторима данашње Србије, били су: Ман, Меон, Атис, Лид, Мез, Кар, Алкеј, Бел, Нин, Макар, Макерид, Сербо Макеридовић, Талеман, Местле, Антиф...
   Из Меонске династије, која је владала Србима староседеоцима, односно балканским домороцима, као што се види из набројаног списка, потиче и легендарни Јеракло или Еракло (Херакло), алијас Бог Сербон, или историјска личност под именом Сербо Макеридовић, један од највећих ликова антике.
   Његов идентитет први је разјаснио и објавио на основу Хомерових описа и Херодотове историје, француски историчар Прико Де Сент Мари, у  свом делу 'Лес Славес Меридионеуx' (Париз, 1674).
   И овога пута историјски и митолошки подаци се у многоме поклапају и слажу у оном суштинском делу, да је легендарни пастир, потом краљ Гига (Гигант), значајна србска историјска фигура у малоазијској Лидији.

ХОМЕРА ЈЕ ОЧУВАО СРБСКИ КРАЉ МЕОН

   О Хомеровом рођењу и његовој мајци Критеиди, постоји неколико легенди у античком миту. По једној, коју је забележио Плутарх (око 46-125 Христове ере), Критеида је живела у Јосу, и затруднела са једним шумским демоном из пратње Муза. Од стида, побегла је из родног града, али су је заробили пирати и одвели у Смирну.
   Ту је Критеиду пронашао србски краљ Меон, који је, као што смо већ видели, био господар уједињене Фригије и Лидије (или Меоније), и оженио се њоме. Она му је родила већ зачето дете, али је после порођаја умрла.
   (Ако је краљ Меон пронашао Критеиду на обали Црног мора, у граду Смирни, то би могло значити да се праисторијска Брегија-Фригија, а уједињена Меонија, такође, простирала до Црног мора, уосталом као и све србске античке државе).
   Као посмрче, Хомера је очувао, подигао и васпитао у ондашњем србском духу краљ Меон, а Хомер га је у свом генијалном спеву опевао, односно величао његову ратничку генијалност и подвиге његових Меонаца, каже једна древна легенда.
   Међутим, у историји је познато да су лингвисти заиста утврдили да Хомерови спевови ''Илијада'' и ''Одисеја'' садрже велики број старосрбских речи, које су и данас у употреби у савременом србском језику, иако је Хомер своја дела писао пре скоро 2.800 година.
   ''Неће онда бити чудно што су Хомерова ''Илијада'' и ''Одисеја'' писани такозваним дактилским хексаметром, који има велике сличности са србским народним јуначким песмама'', каже Љубомир Домазетовић у својој књизи ''Античка историја и порекло Срба и Словена''. (Београд, 1995, страна 262).
   У делу ''Срби, народ и раса'' професор др Јован И. Деретић каже да су прва поглавља у ''Илијади'' била написана чистим старосрбским језиком. (''Срби, народ и раса'', Београд, 1998.).

СРБСКА ПРИНЦЕЗА КИБЕЛА ИЗУМЕЛА КИМБАЛО (ЦИМБАЛО)

   О краљу Меону у античком миту постоје два предања и оба га везују за србски етнос, али је развијенија легенда о њему као краљу уједињене Лидије и Фригије, односно Меоније. Био је ожењен Диндимом, са којом изроди ћерку, али је одмах по рођењу остави у планини.
   Захваљујући божанском провиђењу, леопарди и тигрови, којих у антици на овим просторима беше свуда, не растргоше је, већ се она, у шуми отхрањена, разви у невиђену лепотицу и мудрицу.
   Жене које је пронађоше у корпи, дадоше јој име Кибела, према планини на којој је затекоше. (Претпостављамо да је реч о планини Кобили, данас Бесна Кобила.). Касније кад је Кибела одрасла и развила се у невиђену лепотицу, у њу се заљубио Србин из Брегије - Брижанин Марсије, иако му Кибела није у пуној мери узвраћала љубав.
   Мудра и лепа, Кибела је у шуми изумела инструмент, који касније доби име по њој-кимбало, односно цимбало. На њему је изводила прекрасне мелодије, да јој се дивила и гора и вода. Кибела се заљуби у Атиса и са њим затрудне.
   У једном случајном сусрету и разговору са краљем Меоном, који је ловио по планини, Кибела откри своје порекло, не знајући да разговара са својим оцем. Меон се покаја и ражалости, одведе је на двор и унапреди у прву принцезу.
   Али кад Меон сазна да му је кћер Кибела трудна са Атисом, претендентом на престо, нареди да се њен љубавник одмах убије, што и би учињено.
   Сазнавши то, Кибела полуде од бола, расплете косе и оде у свет свирајући у кимбало (цимбало) и играјући уз звуке своје музике. Трагично заљубљени Брежанин Марсије, изумитељ двојница и ненадмашни фрулаш, верно ју је пратио  на њеном путовању, све док не дођоше у Нису, данашњи Ниш, где је рашки бог Аплу или Аполон, узе к себи, што ће рећи да је Кибела умрла у овом граду.
   Фригију-Брегију (Србију) потом задеси куга, а једно Аполоново пророчиште је предвидело да пошаст неће престати све док се Атисово тело не сахрани. (Драгослав Срејовић и Александрина Цермановић-Кузмановић: ''Речник грчке и римске митологије'', Београд, 1992. стр. 261).
   После смрти србске принцезе Кибеле, у народу се разви њен култ-Кибелине свечаности, које су у многоме подсећале на Дионисијеве, а што опет упућује на духовну и етничку сродност два праисторијска србска племена Рашана и Лиђана.

И ДВОЈНИЦЕ СУ СРБСКИ ИНСТРУМЕНТ

    Осим Гордија (Ђорђија), златоносног краља Миде, његовог храброг и пожртвованог сина Анхура, суровог жетеоца Литијерса, древна србска земља Брегија дала је још једну легендарну личност-чувеног фрулаша Марсију, уметника који је први у људском роду издељао двојнице и на њима свирао.
   Марсија Брежанин, како га назива антички мит, био је тих и повучен човек, мудар и племенитог срца. Живео је поред реке Келене близу планине Кибеле, и свирком је очаравао људе, али је и сам био очаран, када је чуо како на кимбалу свира прелепа шумска дива Кибела. Опчињен, Марсија се више није никада од ње одвајао и пратио је све до Нисе (Ниша), где се сусрео и са самим богом Аполоном.
   Између њих се одмах заметнула расправа ко је бољи музичар, а пресуду о томе требало је да донесу слушаоци, односно становници Нисе, пред којима је најпре наступио бог Аплу или Аполон на гитари, а потом Марсија на двојницама.
   Када су слушаоци чули мелодију Марсијевих двојница, остали су одушевљени и били склони да га одмах прогласе победником, али се Аполон послужио лукавством и почео је да пева уз звуке гитаре.
   Марсија се побунио, али је Аполон рекао да он само користи уста, као што то чини и Марсија. Аполон потом окреће гитару наопако и наставља да удара у жице, а затим изазива  Марсију да и он свира у наопако окренутим двојницама. Слушаоци су после оваквих виртуозних наступа, бога Апла-Аполона прогласили победником, а он је одмах за казну обесио и одрао Марсију.
    Према другој легенди Аполон му је поштедео живот и за казну му је прикачио свињски реп у знак дубоког понижења. (Д. Срејовић и А. Ц. Кузмановић: ''Речник грчке и римске митологије'' стр. 246).
   У целом античком миту грецизирани србски бог Аплу, преименован у Аполона, увек побеђује своје противнике музичаре, а онда их сурово кажњава. Плутарх у делу ''Славни ликови антике'' (први део, стр. 178-279), то сматра осветом Атињана, чији је заштитник био Аполон. Присетимо се да су Атину изградили Срби и у њој прихватили долазак Грка из Египта.
   Наиме, Грци су били љубоморни што су Срби дотле већ измислили све музичке инструменте, милозвучније од Аполонове гитаре. На тај начин су Грци, наводно, истицали победу хеленске музике над музиком околних народа!?
   О старосрбском легендарном фрулашу Марсији писали су, поред Плутарха, још и многи грчки антички писци: Есхил, Диодар, Сикулус, Овидије, Херодот...
   Чувени антички вајар Мирон, био је, такође, инспирисан митом о фрулашу Марсији и начинио му је прекрасну скулптуру, на којој је присутна и Атена. Скулптура је стајала на атинском Акропољу и у 5. веку пре Христа.
   Култ фруле у србском народу сачуван је до данашњих покољења, и негује се на организован начин, преко бројних такмичења и фестивала најбољих фрулаша, од којих су многи и највећи уметници, не само на Балкану већ, и на европском континенту.

КРАЉИЦА АМАЗОНКИ ХИПОЛИТА - АРИЈЕВА КЋИ

   О Амазонкама се релативно доста зна, захваљујући античким писцима: Аполодору, Аполонију, Плутарху и Паусанију, али се не зна довољно о Хиполити, краљици Амазонки, која је била кћи првог србског цара Арија, из најраније фазе развоја протосрбског етноса.   Хиполита је рођена из везе Арија са Отрерином, а остале Амазонке му је изродила Хармонија. Хиполита је поседовала чаробни појас, који јој је омогућавао и штитио владарско достојанство. Због тог појаса је касније и страдала од руке бога Сербона (Еракла), према једном миту који је забележио Аполодор (Аполодор: ''Библиотека'', прва књига, 5, 9).
   Код Аполонијуса Родијуса, који је живео у 3. веку пре Христа, налазимо податак да је Херакле само заробио Хиполиту, а она се откупила тако што му је поклонила свој чувени ''Хиполитин појас''. Том приликом бог Сербон или Херакле је свом саборцу Тезеју дао за жену Хиполитину сестру Антиопу, као награду за његову верност и труд (Аполонијус Родијус: ''Аргонаутика'', друга књига, 966).
   Када су мало затим Амазонке предузеле поход на Атину, са циљем да ослободе Антиопу, Тезеј их је дочекао и још једном победио. О томе нам опширније говори Паусаније у делу ''Опис Хеладе'':
   ''Кад су Амазонке завојштивши због Антиопе на Атињане биле поражене од Тезеја и пошто је већину жена задесила смрт у боју, Хиполита, врховна заповедница Амазонки, утекне са шачицом жена у Мегару. Претрпевши тако тежак пораз, обесхрабрена околностима у којима се обрела, а поврх тога и без наде да ће се вратити кући у Темискиру од бола и очајања пресвисне'' (Паусаније: ''Опис Хеладе'', Нови Сад, 1990. стр. 136).
   Занимљив је и Паусанијев податак да је Хиполитин гроб у облику амазонског штита, то јест српасте форме, односно као ћирилично или србичко слово С.
   Митска држава Амазонки налазила се области Кападокије, око реке Термодонта, а главни град им се звао Темискира, сазнајемо од Херодота у његовој ''Историји'' (књига 9, 27).
   У области Кападокије и данас има много србског, словенског живља. Амазонке су време проводиле у лову и ратним вежбама, а биле су наоружане секиром, луком, стрелом, копљем и штитом у облику слова С. Једанпут годишње састајале би се са мушкарцима да би обезбедиле женски пород, а мушку децу су враћале очевима.
   После коначног пораза и Хиполитине смрти, Амазонке су отишле у Скитију (србска земља и народ на југу Русије) и тамо изродиле народ Сармата или  (Србата), народ који је основао огромну Сарматску Србију, а која се распростирали и у долини Велике Мораве, о чему сведочи назив древног локалитета Сарматеса, у близини данашњег Параћина.

НАЈДУГОВЕЧНИЈИ АНТИЧКИ СРБИН

    Одкад је света и века сви људи, па и краљеви и цареви, су настојали да живе што дуже, као што је то желео и Нанак, краљ античке земље Брегије - Фригије (Србије), чији положај и постанак смо већ описали у претходним поглављима.  Нанак је живео 300 година и срећно је владао својим народом у Брегији- Фригији, каже антички мит. Предосетивши потоп света, краљ Нанак је сазвао све своје поданике у једно светилиште и даноноћно се са њима молио и плакао, верујући да ће сузама отклонити природну катастрофу.
   Нажалост, Нанакове сузе нису дирнуле срце врховног бога и он је дозволио потоп на земљи.
   Не знамо да ли се краљ Нанак спасио са својим поданицима, али је до данас остао пословичан израз ''Нанакове сузе'', у смислу-узалудне сузе, као и митолошки податак да је у Старом свету најдуже живео управо један србски краљ Нанак. (Д. Срејовић и А. Ц. Кузмановић: ''Речник грчке и римске митологије'', Београд, 1992.)

 
ТЕМЕН И ТЕМЕНИЋИ

    Мит о Темену остао је записан захваљујући Паусанију (2. век пре нове) и Аполодору (1. на 2. п. н. е.). И по једном и по другом писцу, Темен је србског порекла, било као потомак Беласта или Пелазга, било као потомак Еракла, Бога Сербона, а што је у крајњој инстанци, са аспекта србског праисторијског идентитета, небитно. А древни мит о томе вели:
   Еракловим потомцима Темену и брату му Кресфонту, припала је историјска улога и тешка судбина да врате Ераклиде на власт, што су они на крају и успели.
   По деоби власти, Темену је припао Арг. Темен је имао много синова-Теменића, али је он највише волео своју кћер Хирнето, коју је намеравао да устоличи. Када су то дознали, синови су намрзли оца, и једном згодном приликом на купању су га и- удавили.
   Тако је осујећена намера да на престо бога Сербона или Еракла-Херакла, односно историјске династије Серба Макеридовића, дође жена.
   После нове деобе великог им царства, једном Теменовом сину-Теменићу, припала је област у горњем току Велике Мораве, на њеној левој обали, која се од тада па до данас и зове Темнић.

СРБСКА СЕ ТРУБА ИЗ ПРАИСТОРИЈЕ ЧУЈЕ

     Труба је један од најпопуларнијих, а видећемо и најизворнији србски инструмент, попут гитаре и фруле, о чему смо већ говорили.
Труба је одвајкада пратила Србе у рат, објављивала њихове победе, свадбе и друга весеља, будила родољубива и патриотска осећања, подизала морал...
Ушла је и у познату народну песму, чији почетни стих гласи: ''Србска се труба с Косова чује''.
   До сада, међутим, није се говорило да је труба изворни србски инструмент, направљен још у далекој србској праисторији, а њен изумитељ и први трубач на свету је био један србски краљ.
   Диодор Сикулус, антички писац, (живео у првом веку пре Христа, од 90. до 20. године), обавештава нас да је трубу пронашао лидијски краљ Тирсен, Тиран или Тирас, који је касније преводио део свог народа у Италију.
   Од Херодота, знамо да су Лиђани пореклом Меоњани (Меонци), да су се са простора Херцег Новог и Дубровника, најпре преселили једним делом на обале Охридског (Гигејског) језера, док је други део остао у старој постојбини.
   У једном периоду Брегија- Фригија (простор Копаоника и трију Мораве) и Лидија биле су под влашћу истих владара. Са охридских обала у повољном историјском тренутку, Лиђани прелазе у Малу Азију и оснивају државу под истим именом као на Балкану-Лидију.
   Немамо разлога да не верујемо писцу Диодору Сикулусу, али имамо разлога да се поносимо тако дугом трубачком традицијом, коју и данас успешно негујемо, преко Сабора трубача у Гучи, највећег фестивала трубе на свету (србски бренд).    Дозволићемо себи на тренутак, због овог новонасталог сазнања, да мало изменимо стих популарне песме, који би сад могао да гласи: ''Србска се труба из праисторије чује''.

СРБИН ПРВИ ПОБЕДНИК ОЛИМПИЈСКИХ ИГАРА

    Јован, у грчком миту Ојнос, имао је брата Милана (Мелана-на грчком), а обојица су потицали од оца Ликимнија (Лике), једног од бројних потомака легендарног Еракла или Јеракла, односно из владарске фамилије Макеридовића, чији је оснивач Сербо Макеридовић или бог Сербон. А сви су пореклом од најстаријих аријских или белашких-пелашких Срба.
   Јован је био најбржи тркач, и први победник првих олимпијских игара у старом свету, одржаним 776. године пре Христа, од када Грци почињу да броје године свог календара. А те олимпијске игре, као што каже мит, установио је, дакле, опет Србин. Јован је као победник, добио ловоров венац и постао је први овенчани херој. Победници олимпијских игара сматрани су у старом свету за полубогове.
   Према грчком миту, Јован је погинуо када је отишао у Спарту, и то од руке љубоморних Хипонотових синова. Еракле је осветио свог рођака тако што је Хипохонту побио сву децу, а Спарту предао на управљање Тиндареју.

ТАНТАЛОВЕ, СРБСКЕ МУКЕ

    Мит о Танталу, краљу Лидије, био је веома раширен у Старом веку и о њему су писали: Еврипид, Хигин, Пиндар и Платон. Тантал је седео на престолу Атисовом, који имаше три сина Лида, Меза и Кара. На Лидовом трону, смењивали су се многи владари, знани и незнани, али нико није био толико краљ - паћеник као несрећни Тантал.
   Тантал је управљао Лидијом из области планине Сипил, чест гост на божанским гозбама као једини смртник међу боговима. Они су му били наклоњени и редовно га позивали на своје гозбе, све док се Тантал не усуди да са њихове трпезе украде божанско јело- амброзију и божанско пиће- нектар. Донесе их на земљу и понуди обичним смртницима. То разбесне богове и бацише га на вечне муке, морећи га глађу и жеђу.
   Поставише га у подземље, да стоји у води до грла, а изнад главе му наместише грану пуну зрелог воћа. Кад год би се сагнуо да пије, вода би се повлачила наниже, а кад би се машио да откине плод, грана би се подизала навише.
   Танталове муке су, дакле, глад и жеђ. А нису ли и Срби, као '''колективни Тантал'', сличне судбине? Ако погледамо мало пажљивије кроз србску народну историју, сигурно ћемо се уверити у истинитост ове тврдње, јер су често векови и векови пролазили Србима у борби за голи живот, за парче хлеба и гутљај воде.
    Није ни чудо, што је изрека ''Танталове муке'' остала толико дуго у употреби код Срба, који вероватно и најбоље разумеју њено право значење.

ФИЛОЗОФ ТАЛЕС ИЗ СРБСКОГ МИЛЕТА

    На почетку историје грчке филозофије стоји свакако Талес из Милета, један од седам античких мудраца из шестог века пре Христа. Он је био прва интегрална личност античке културе: филозоф, математичар, астроном, градитељ мостова, проналазач техничких средстава за ратовање, хидротехничар, геометар, трговац и државник.
   Као филозоф, зачетник је материјалистичког правца, јер је сматрао да је праузрок свему вода. Ову теорију филозофски су даље развијали његови најбољи ученици Анаксимандар и Анаксимен.
   По рођењу Талес је Милећанин, а град Милет на Меандру, са четири луке, спомиње још Хомер у својој ''Илијади'', као град србског народа Карана.
   У то нас уверава и Плутарх у делу ''Славни ликови антике''. (Књига прва, стр. 260-261, Нови Сад, 1990).
   Каран је легендарни потомак Еракла или Серба Макеридовића, о чему смо већ опширније писали у претходним поглављима. Каран припада родословном стаблу Темена, а о Теменићима смо, такође, говорили као о античкој србској лози, односно династији.
   Један праунук Ераклов-Каран, живео је у Аргу, а потом је повео свој народ на Исток и на обали Црног мора основао Одесу, одакле се почела ширити и развијати србска држава, коју ће прославити Филип, а потом и његов син Александар Велики Карановић, сазнајемо од Плутарха из његовог дела ''Славни ликови антике''. (Књига друга, страна 313, коментар Милоша Н. Ђурића, Нови Сад, 1990).
   Талес из Милета је, дакле, родом из древног србског града, врло развијене културне средине старог света, града који су основали Срби Карани, а даље га уздизали потомци Карановићи.
   Карановићи, пореклом од Темена, су се веома брзо множили и ширили преко Балкана, тако да су населили и централну и западну Србију, на простору Ибра, Краљева и долине Западне Мораве.

ЛИТИЈЕРСОВЕ ЛИТИЈЕ

   Литијерс је био ванбрачни син краља Мите, односно Миде и живео је у граду Келену, на ободу велике и плодне равнице. У време жетве позивао је све странце, који су туда пролазили, да се са њим такмиче у жетви пшенице. Наравно, Литијерс као ненадмашни жетелац је увек побеђивао, а своје противнике је увезивао у снопове и бацао у реку.
   Од античког писца Полукса сазнајемо да је Литијерса најзад победио бог Сербон или Јеракле,  увио га у сноп пшенице и бацио у реку, као што је то чинио и Литијерс са побеђеним противницима (Полукс: ''Ономатикон'', књига 4, тач. 54).
   Литијерсово име сачувано је у србском роду и ономастикону до данас, кроз древни обичај-литија. Код античког србског народа (племена) Брежана - Фрижана, баш као што су и данас, литије су биле жетелачки обред. Жетеоци су певали жетелачке песме, и при том се такмичили ко ће брже и више да пожње ''пшеницу белицу''. Победник је добијао почасно место у заједници.
   Такмичење жетелаца има вишеструки функционални смисао: од економског, преко обредног до религиозног аспекта. Жетва је тренутак велике радости, победа човека над природом, победа над глади, тријумф живота над смрти, а што је митски Литијерс тако необуздано прослављао.
   Његове жртве, савремена етнологија тумачи као обавезне крвне жртве посвећене србској богињи плодности и поновног рађања Артемеди-Деметри. Са етнолошког аспекта, Литијерс је крвном жртвом умилостивљавао богињу и надао се због тога добром роду и наредне године. Уосталом, крвну људску жртву познаје и Стари завет, а Срби и данас поред бескрвне жртве Христове, приносе и печеницу за крсну славу и благдане.

КУЛТ БОГА СРБИНДЕ ИЛИ САРБЕДОНА
  
    Грци су од Сарба или Срба примили још много других култова и божанстава. Један од њих је и култ бога Сарбедона, а Сарпедон, како су га још звали, је индоаријски бог Србинда, којег су Римљани касније прозвали Серпантијус или народним именом Серапис, и поштовали су га све до пада римског царства.
  Сарбедон-Сарпедон је имао свој култ плодности и њему у част по њивама су бацани симболи фалуса. По легенди, Сарбедон је био краљ земље Лугије или Шумадије (по богу Лугу), а у Тројанском рату помагао је сродним Тројанцима.
   Србинда је имао сина Лику, оснивача земље Ликије, у данашњој Анадолији, где су Срби имали главни град Ксантос (данас Есенида), навећи научни центар антике и светски универзитет. Срби су град звали Срб, а реку која протиче кроз њега називали су Србица. (Многи историчари тврде да је то уствари био град Троја).
   И данас у србској Лици постоји градић Срб на реци Уни, која се раније звала Србица, све до провале аустроугарске војске.
   Постоји и тумачење код Јована И. Деретића, да је бог Сарбедон или Сарпедон уствари бог Сербон. У сваком случају реч је о цару Сербу Макеридовићу, господару на три континента, најпопуларнијем србском цару у праисторији  кога је србски народ – цар Тројан.

Закључак

   Од давнина је познато да грчки антички мит није оригинална творевина, већ представља синкретизам митова позајмљених од других околних србских племена. А антички мит су створили најумнији представници србских праисторијских племена: Арија, Меда, Серба, Сорба, Србаља (Трибала), Рашана (Трачана), Србата (Сармата), Сорда, Лида, Брега, Меоњана, Венда, Илира, Дораца, Јонаца, Карана, Темена, Анта...
      ''Даља истраживања ће утврдити још већу зависност грчке митологије од митологије околних народа'', записао је професор Александар Замуровић у свом делу ''Митологија Грка и Римљана''. (Београд, 1936, стр. 7).
   ''Докле год човека буде занимала историја, и док год буде желео да открива садашњост кроз прошлост, дотле ће се проучавати митологија'', записали су Х. С. Робинсон и К. Вилсон у свом делу ''Митови и легенде свих народа'' (Београд, 1976. стр. 4).
   Срби имају посебан задатак и обавезу, управо због поменутог насиља које је извршено над њиховом историјом, да се интересују за своју прошлост и старину, ''да одвоје жито од кукоља'', да јасно издвоје своје митове из простог синкретизма грчке митологије, да их очисте од патине заборава...
   Срби немају право да забораве своју античку прошлост и због тога, што је још Херодот у петом веку пре нове ере тврдио за Лиђане, Меде, Карце, Брежане, Венете, Дарданце, Сарбе, Сарде, Сармате и друге сродне народе, да потичу од Пеласта (Беласта), наравно, најстаријег аутохтоног народа из Дунавског и Моравског басена цивилизација и културе, и да су сва та племена одреда делови србског народа и старија су од данајског или ахејског елемента, придошлог из Египта, у време када су грчка острвља и територије крајњег југа Балкана била много хиљада година пре Грка насељена Србима. 
    А знамо, управо из такозваног грчког мита, да су Лиђани, Меди или Мези и Карци, србска племена од три брата, епонимних јунака и оснивача народа Лида, Меза и Кара, што логички опет доводи до закључка да су сва поменута србска племена најстаријег-белашког (пелашког) или пеластијског порекла.
   Познато је да су у басену Подунавља откопана људска насеља чија се старост процењује на око 12.500-5.000 година пре нове ере, и да су на тим локалитетима пронађене, поред осталог археолошког материјала, и керамика са протописмом Лепенског вира и савршенијим писмом Винчаницом.
   И у басену Средњег Поморавља на шест локалитета пронађене су и глинене плоче са писмом сличним Винчаници, чија се старост процењује на 5.300 година пре нове ере. То је такозвано Средњеморавски глинени буквар.
   До сада је за најстарије писмо на свету сматрано Протосумерско пиктографско писмо, старо ''само'' 3.200 година, а сада је наука утврдила да је најстарије писмо на свету, икада пронађено, управо Протосрпско писмо у Лепенском виру, старо 12.500 година (п. н. е.), затим писмо пронађено у Винчи, старо 8.000 година (п. н. е.), као и ''глинени буквар'' откопан у долини Велике Мораве, настао 5.300 година пре нове ере. И сва ова побројана писма, са србске територије, старија су од Сумерског писма, до сада званично, најстаријег светског писма.
   Носиоци културе Лепенског вира, Протосрби или Аријци, сигурно су пре проналаска писма, па и после тога, знали да смисле и обликују велике приче о себи и свету, о ономе што им се догађало у животу и историји, о ономе у шта су веровали и чему су тежили... Где су те велике, сјајне приче данас, које називамо митовима и легендама, у којима је похрањено најважније знање и сећање на почетке културе и цивилизације?
   Где се деде тај србски праисторијски мит, најрафинисанији духовни садржај, који је истовремено и документ о религији, филозофији, култури, историји и социологији праисторијског србског рода?
   Настојаћемо да у овом поглављу покажемо, упоредном научном методом, користећи древне митове, епове и спевове, али пре свега научне изворе и историјске записе других народа, србско порекло многим великим митовима и легендама, јер Срби имају природно и историјско право и обавезу да открију свој мит, праизвор митологије, кладенац са кога се напајао дух наших предака, али и данашње генерације Срба, и других учених народа.
   А то право им дају многи светски научници, пре свега и сам грчки лингвиста Георгиос Манпиниоти. Он се позива и на доказе немачког лингвисте Паула Кречмара, као и аустријског филолога Фрица Хашермајера, и сви они одреда тврде да старогрчки језик има два темеља: Пеластијски (језик Срба Беласта или Пеласта) и ''дунавски'' (винчански), као и сва каснија њихова писменост, култура  и митологија.
   Енглески филолог Xорx Томсон је још директнији и изричитији:
   ''Баштиници античког грчког језика и културе у другом миленијуму пре нове ере јесу племена са Дунава''. А која су то србска племена рођена на Дунаву, до сада смо утврдили преко највалиднијих историјских извора и сведочанстава.
   У ''Античким легендама Паноније'' аутора Антонија и Ивана Шкокљева налазимо интересантан приступ овој теми. Наиме, они сматрају да су Хомер и Херодот преносили те легенде у алегоријама, и да је рецимо Зевс нико други до река Дунав.
   По њиховом тумачењу, Тартар је Ђердап, а највећа битка између богова друге и треће генерације такозваног античког мита одиграла се на Пожаревачком пољу. Душе умрлих матицом реке Млаве одлазиле су у Хад, односно у крашке пећине Хомоља и Кучаја.
   Па и овакво алегоријско тумачење србског античког мита, не одступа од историјске истине да су подунавска и поморавска племена, првобитно створила своје митове, велике приче, културу, легенде и да су их потом пренели на југ Балкана, где су интегрисани у такозвани грчки антички мит. Према томе, грчки богови су најпре били србски богови, из најстарије србске дивоније.
___________
      = Аутор је члан Групе Зз. Извор текста: Мирослав Димитријевић "Из историје Срба старе и нове ере - сакривена историја Срба", библиотека "Изабрана дела Мирослава Димитријевића" - први том, издавач. МИРОСЛАВ, Београд, 2014. године, Београд

Видети више о аутору: Мирослав Димитријевић

Нема коментара:

Постави коментар