Битна питања / Нада Петровић

„Бити писац данас у нас“... Чему све??!!

Између два камена у којима чак нема ни угравираних имена, између јуче и сутра, као зрнце шенице белице, покушавам да ми промаја реч не разнесе, да било који залогај заслади, али... Нит има руке које би да покупе, нити карлице у које да ставе, а камо ли квасац и со... Одјекује празна воденица у сутону где чекићари зрна дробе, и под мишку се бајата векна носи као што се нарамак дрва за потпалу, некада, онако успут, да се не иде празног наручја, откуд год да се пошло, којим год путем ил странпутицом дома враћало, носило и приносило, на гомиле слагало. А било би добро да сам само ја...

О чему ја то? О рукописима за које никада нисам имала довољно времена, одлазећи пре зоре, враћајући се после сутона, да спакујем и приберем, да укопим и укровим, да одвојим и преберем, да филигрански изгравирам, да набацим боју и мирис, да седефом сећања опточим, да допишем и напишем, да спустим длан на прву страну као кад дете милујем, да лупим последњу као кад стајаће одело истресам, да кажем себи: Е сад је готово, време је да се изнова крене!

Да... Није се имало и није се могло, требало је друге куће градити, у којима ће други људи живети, у којима ће своје полице уносити, на којима ће стављати све и свашта, ретко ко књиге, а никако моје књиге. Зашто никако моје, као да чујем питање. Не само моје, допуна је као одговор, јер не памтим да сам негде , сем код оних који и сами песме пишу, пронашла или видела иједну књигу поезије, као да их крију, као да се стиде, као да су то ролне тоалет папира којима није место онде где је плазма телевизор или нешто слично. И... Није то ништа лично против песника колико је мени познато, ништа лично појединачно, већ колективно неорганизовано, нефаворизовано, дезорјентисано, маргинализовано.

То је са једне стране медаље, а са друге је питање зашто и чему? Зар писати само да би се писало? Писати да би негде регистраторима полице кривило, или у фолдерима компова меморију оптерећивало? Зашто, јер дошло је време да се поезија не издаје. Не издаје се јер је издала и саму себе онда када је поверована да је издана.

Да... Зашто све ово радим овде и сада, и чему све? Зашто о животу пишем док други живе? И докле? Која ће то кап бити да одустанем? Када ће канути? А већ се чаша препунила. Онда када сам чула чији све рукописи таворе далеко од очију које желе да их прочитају. Онда када сам схватила да је за објављивање потребно нешто више од квалитета. Квалитет је осуђен на уредничко категорично Не ако у тексту нема барута, силикона и сперме. И, изнова, било би добро да је то само мени, да сам само ја у питању, али не... Све је више писаца, па сам и ја међу њима, која унапред одустаје и не шаље завршена дела уредницима јер зна се шта се сада продаје, „рузмарин , снегови и шаш“, који ће све да покрију...