...

...
Српске новине >>>>

Претражи овај блог

Translate

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

среда, 17. јун 2015.

ЧАРЛС СИМИЋ (1938), АЛЕК ВУКАДИНОВИЋ (1938), БОЖИДАР ШУЈИЦА (1938), ДРАГАН КОЛУНЏИЈА (1938), ЈЕЖИ ГУЖАЊСКИ (1938), Пољска, РЕЈМОНД КАРВЕР (1939 – 1988),МАТИЈА БЕЋКОВИЋ (1939), БОГУМИЛ ЂУЗЕЛ (1939),

     (Миљурко Вукадиновић & Душан Стојковић
НИСУ СВЕ БОЛЕСТИ ЗА МЕНЕ
(Антологија песама о болести, болницама, болу...)

ЧАРЛС СИМИЋ (1938), САД


ВЕЛИКА ОСАКАЋЕЊА


Свако има само једну ногу.
Тако нам је тешко да ходамо
Тако тешко да се пењемо уз степенице
Без штапа ил без штаке приденуте нам уз име.

И само једну руку. Немогућа искривљавања
Само да загрлиш створење које волиш,
Да одсечеш хлеб за столом,
Да у журби навучеш капут.

Напоменуо бих да смо скоро слепи,
И наглуви на оба ува.
Опасно је бити на улици
Сред збора осакаћених.

Уз тек покоји корак скопчан са памћењем,
Ми кротко допуштамо да нас разоноде
У бескрајном сумраку
Док нас као слепце воде каишем за руку слепи пси.

Потпуна тишина свуд око нас
Са дрвећем увек голих грана,
Кишне капи силазе само до пола,
Дођу тако близу до нас па одустану.

            Превео с енглеског Раша Попов


ОДМАРАЊЕ У ЛУДНИЦИ


Они су вечерње сузе већ спојили с прозорским окнима.
Генерал је био заузет фармом мрава у својој глави.
Свеци су горели у својим гробницама, сви сем једног који је био
                                                затвореник тамнокосе филмске звезде.
Мојсије је носио лажну браду а исто је чинио и Линколн.
Х је репродуковао сократски метод разговора, показујући колико је велико незнање,
„Украли су ми тајну музичке кутије“, поверљиво је  саопштио Адам.
„Највећи светски петао учиниће ме познатом“, рекла је Ева.
О, после хладног туширања трчати наг по пољу на коме се смркава!
Болничарка је у белом павиљону претварала воду у вино.
Пожури кући, тамни облаче.

            Превео с енглеског Милан Ђорђевић


АЛЕК ВУКАДИНОВИЋ (1938)


БАСМА ИСЦЕЛИТЕЉКА


По два здравца из правца
Пуклог око рукавца

О Злокоја у криво
Не било те у живо

Две три криве па права
Варај крила варава

Елем пелен па селен
Надодатак за зелен

Коло колу около
Утвом штуком соколом

О Злокоја у криво
Не било те у живо

Два три крста некрста
Савила се до прста

Елем пелен па селен
Надодатак за зелен


БОЖИДАР ШУЈИЦА (1938)


СА ТАДЕУШОМ РУЖЕВИЧЕМ


Мноштво људи посматра
Самоубицу који хода по
Највишој цеви изврнутог
Центра Жорж Помпиду

Полиција је заградила пролаз
Где ће да падне несрећник
Како је тај човек доспео
На ту висину практично је

Немогуће Како он тамо горе
Хода маше рукама практично је
Немогуће чуди се Ружевич
ПРАКСА УВЕК МОРА БИТИ ЗАСНОВАНА

НА ДОБРОЈ ТЕОРИЈИ Можда је тај
Човек горе Леонардо да Винчи
Који је изрекао ову мисао
На пољском мрмља песник


ДРАГАН КОЛУНЏИЈА (1938)


Болестан када сам најлепше певао...


Болестан када сам најлепше певао.
Она је испод куће наше, тужна,
и већ без тела, пролазила.

Моји пријатељи су је звали да уђе.

Ја сам још тада имао румено лице.

Она је свраћала са кантом хладне воде
у рукама.

Пио сам из састављених белих шака као земља
на коју сто година није пала киша.

Моји стихови су били под њеним ногама.

Млад када је текла крв.
Мараму коју би она у кући намерно заборавила
ја сам стављао на очи
само да не бих видео
када сиротица одлази
и замиче за мој живот

заувек.


ЈЕЖИ ГУЖАЊСКИ (1938), Пољска


МЛАДИ ФАУСТ ПОСЕЋУЈЕ
ОНКОЛОШКИ ИНСТИТУТ
И ПРИКУПЉА МАТЕРИЈАЛЕ
ЗА ДОЖИВЉАЈЕ


Улазим.
На кревету седи девојка.
Ћелава.
Десна страна лица и око
обележени су јој мастиљавом оловком
подручја за зрачење.
Обећали сте ми, докторе, да ћу бити здрава.
Не знам шта да одговорим.
Некадашња лепота расплињава се у литерарним нијансама.
Снимам је.
На портирници ми одузимају клише.
Зашто?питам.
Ваше су илузије забавне. Та врста шверца...
Негде сам то већ читао
Излазим.

Стоји у прозору
Плач кроз све линије.
И онај шапат: – 
Фаусте...

            Превео с пољског Петар Вујичић


РЕЈМОНД КАРВЕР (1939 – 1988), САД


МЕДИЦИНА


Све што знам о медицини покупио сам
од свог пријатеља лекара у Ел Пасу,
који је пио и дрогирао се. Били смо другари
док ја не одох на Исток. Напомињем
да нисам у животу био болестан ни дана.
Али нешто ми се појавило
на рамену, и наставља да расте.
Престрављен, мислим, и волим тај свет
али не саму ту ствар, ма шта
она била. Касно ноћу зуб ме боли
и телефон звони. Болан сам,
несрећан и сам, Господе!
Дај ми свој нестални нож,
доцо. Пружи ми руку, пријатељу.

            Превео с енглеског Милош Комадина


ПОШТАР КАО ОБОЛЕЛИ ОД РАКА


Дангубећи у кући по читав дан
поштар ниједном да се насмеши; замара
се лако, губи на тежини,
и то је све; посао ће моћи и без њега
а и одмор му је био потребан.
Та говоркања до њега неће доћи.

Док шета празним собама,
он
мисли о лудим стварима,
на пример о Томију и Џимију Дорсију,
руковању с Френклином Д. Рузвелтом
на Великој Кули брани,
о новогодишњим забавама што највише су му се допале;
довољно тога да се испише књига
каже он својој жени, којој се такође по глави мотају луде мисли
мада наставља да ради.
Али, понекад, ноћу,
поштар сања како устаје из кревета
облачи се и излази,
сав раздраган...

Он мрзи те снове
јер кад се пробуди
од њих не остаје ничег; као да
никад нигде није био, ништа учинио;
то је само соба,
рано јутро без сунца,
звук кваке на вратима
што лагано се покреће.

            Превео с енглеског Владимир Копицл


МАТИЈА БЕЋКОВИЋ (1939)


СОБА


Док сам био млађи ја сам своју собу
Ушушкиво као мајчину утробу

А у тој самотној кули од папира
Налазио мало спокоја и мира

Ал сад ми се чини ево неко доба
Као да сам се ужелео гроба

И да не скидам прашину с полице
Него плевим коров са своје гробнице.


СУДБИНА КРСТА МАШАНОВА
            (одломак)


Прошло је преко мене болештине,
да млогијема доктори не знаду имена,
долазио сам на ништа,
па ни душе ни душића,
сашљаво, губио ријеч,
немо пуле да умрем,
мислили су давно ћу муве окупит,
да ме све бечке медецине неће спасит,
ни Навиков на Цетиње,
само сам ја знао неће ми ништа бит,
нијесам те среће да се јада курталишем,
но ти не до Бог шта би мого издржат.


НЕМА ВИШЕ ВЕЛИКИХ ЛУДАКА


Нема више великих лудака
Више нико не тврди да је Цезар
Наполеона одавно нема
Једва се сећају неког Џингис Кана
Хитлера и Стаљина се одричу
И полудели дивљаци
А камоли неуспели бравари
Молери и богослови.

Најчувеније луднице су азили
Ухљебија паћеника
Блажених створења
Рибара и пастира
Пчелара и пекара
Поштара и баштована
Пострадалих за поштење Христово
Што се лече хлебом и водом
Греју сузама и уздасима
А привиђају им се усеви и стада.

Велики лудаци су успели
Дочекали свој час
Остварили што нису ни сањали
Заузели тронове и командне мостове
Јавне и тајне службе
Има их и иза олтара
Господаре над војскама и народима
Мравима и звездама
Сатовима и кантарима
Све поставили на своје место
Запослили на својим плановима
И предвидели наумима
Што год да чинимо
Гланцамо окове
И поправљамо пакао

Јер ми живимо у њином
А они у свом свету.


БОГУМИЛ ЂУЗЕЛ (1939), Македонија


БОЛАНИ ДОЈЧИН

I

Бели град спава у покрову од магле и снега
У својим пеленама васиона одуговлачи са мучним рађањем
Не чује се плач новорођенчади
Народ је заборављен; колевке се не њишу
Црно семе је закопано у земљу
Као младо вино превире зла крв
Да би заграктала опет у једно друго време

Мирује зелена бронза на капијама навлажњена
Топлим језиком магле родиље
Нико више не зна где су бедеми
И одакле почиње поље и бели свет
Каравани су стигли и закључали се у хановима
(Камиле још увек мучу под нерастовареним товаром)
Крчме су невидљиве од топлог даха и белог дима
У вину се тражи сада сопствена крв
У хлебу сопствено тело а опет с клетвом неизреченом
Тамо где је ланац ћутања, тамо узвик значи крај

И опет нико смрт не зове криком
Зато ја лежим болан у кули од ваздуха
Дахом навлажњујем бледа стакла
Пуштајући усамљен сузу скитницу.

II

Спавамо над једним безданом – по један је пакао
Везан у сваком нерву да ћути, да мирује, да истрајава –
Где се једна за другом пале свеће
Да би нам светлије и топлије било
У додирима и даху једног ограниченог света
У коме пак метеж и тескоба владају
(Не може се живети ни с мишљу
Да ништа живо се не креће иза наших леђа)
Јер, види, убија нас оно што је
Упрљано фамилијарношћу сопствених руку

О престаните једном да провирујете кроз пупак ка тачци неба
Из ове изгажене утробе хранљивих магли!
Чекамо и копкамо по рађању свом а рођени још увек нисмо
И тако плод може у утроби да угине сам
Без царског реза који треба да дође од наше руке
Свиреп је тај закон који каже да се рађаше сам.
И да сам погибељ и коб своју ствараш
Али још је страшније проклет бити
Омчом нерођеног плода.
Кад мајка и земља не би проклете биле од нас
Оне би нам проклетство вратиле двоструко.

Зато ја лежим болан у кули од ваздуха
Дубоко завијен у наборе магле и снега
И чекам дан судбина што ми је обећала
Да бих новим проклетством свет окључао
И затим задњи дочекао удар.
Надао сам се спасоносном зраку, копкао по родитељском мраку

Нагазио сам на чудотворне изворе и биљке
Посуо све оружје мрљама крви
И опет Болан лежим у Белом граду, у граду чемеру
И опет се неће ништа догодити
Да могу да употребим снагу, посвећену
Рађањем толиких праскозорја
Полетањем толиких птица
Заслепљен толиким дугама крви.

III

У своме сну дошао сам до дна
Да се буде ништа и ништа више
Да ми се не пише. Али и у последњим
Земљиним порама нашао сам ваздух да би се дисало
И то је тај исти ваздух Белог града
(Који град чини белим а земљу црном);
Судбина моја дуби пут као сврдло
Кроз живот тврди и лаку песму
И њу на жалост нико неће моћи да спречи.
Зато – плачи, плачи о радости моја
Али реч нека каже своју закон-песму.
Да се буде ништа – измерите ту реч!
Измерите и то да се буде све, измерите све
И опет вам неће бити лакше. Јер смо
Рођени да будемо без мере и тако
Да додирнемо све а да ништа не буде наше име.
Ја који сам допро до дна испуштајући мач
Из руку да би лебдео у магли лак као птица
Да би додирнуо многа срца и да би ми се вратио опет млечан
И преломљен од крви – ја потврђујем то
(И радо бих вам душу обећао у писму)
Плачући над својом устрељеном птицом.
Али плач је крв и ја сам сломљен у мачу.
Па тако, будите оно што сам и ја сада
Или будите нешто сасвим друго а страно;
Свако је у лику са новца свог времена
Скован и – дуните и тог ће лика нестати,
И метал може уздахом да се мења
И опет да буде сурово исти и једнако сурово
Да се употреби за пољубац или рат
Он неће изгубити ништа од своје снаге
Као ни ви од своје убиствене чежње.
Па опак, метал и мач ће рећи колико и ви.
Да, метал или ви – тишина ништа неће рећи.
Пољубац или оружје, ваздух или црв
Срце или празнина у којој оно успева као печурка
Светлост та пелена или гроб тај мрак
Уста пуна ваздуха или земље плодне
Да би клијао кроз њу неки нови Самуил
Сам који ће бити у својој моћи
И кога ће самог његова моћ срушити,
Судбине и живота то је глас један
Бити или нестати и ја сам ето
Њен безгласни гласник у глувој магли Белог града.

Лаку ноћ, суђаје моје, ја сам рекао шта сам имао
Довиђења до сутра – дан је увек нов!

1960 – 68.


            Превео с македонског Влада Урошевић
         
           = извор: видети више: НИСУ СВЕ БОЛЕСТИЗА МЕНЕ

Нема коментара:

Постави коментар