...

...
Српске новине >>>>

Претражи овај блог

Translate

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

среда, 18. март 2015.

АТЛАНТИДА СРБСКОГ МИТА / Мирослав Димитријевић



АТЛАНТИДА СРБСКОГ МИТА

УВОД
    Кад ти одузму и присвоје мит, не украду ти само велику и лепу причу, већ ти на тај начин укидају  и право на постојање, на историјски континуитет, на духовни и културни живот и развој, одвајају те од твојих умних и великих предака, који смислише те митове и легенде, укидају ти улаз у своју народну ризницу мудрости и поезије. Самим тим секу ти корен, избацају те као  локвањ, дезоријентишу те и дезавуишу  у историјском, националном, културном и духовном погледу. И србски антички мит доживео је судбину сличну Атлантиди, потонуо је у мрак и заборав, односно утопљен је у такозвани грчки праисторијски мит. Француски научник Емил Бирнуф, проучавајући древну митологију у свом ''Есеју о Ведама'', је закључио:  ''Мноштво грчких митова може се објаснити само помоћу словенских  (србских) обичаја...''   Не само што су Срби били први суседи Грцима у праисторији, већ што су били неупоредиво бројнији и надмоћнији, а древна Спарта и Атина биле су само минорне државице-градови у односу на бројна територијална србска царства и државе евроазијског континента.
   Како и зашто је дошло до геноцидног скраћења србске повести и митологије, србске традиције и баштине, културе и цивилизације? Зашто је званична србска историја морала да почне тек од 6. века нове ере? Ко то жели да ''најстарији и највећи народ на свету''-(по тврћењу управо грчких историчара Херодота, Страбона и познијег Лаоника Халкокондиласа, буде тако плитко укорењен у историји, и третира се као трећеразредни, ''пешачки и дошљачки'' народ из ''тамо неких недефинисаних простора?'' Увиђајући ту трагичност и неправду према србској повести, словеначки научник Нико Жупанић, почетком 20. века, резигнирано је закључио: ''Зграда српске историје стоји на климавом и несигурном темељу, а има све услове да се изгради на тврдом тлу и од доброг материјала''.

АПОЛОН ЈЕ  ПРВОБИТНИ РАШКИ БОГ АПЛУ,
А АРТЕМЕДА - СРБСКА БОГИЊА ДЕМЕТРА ИЛИ ЛЕСНА

   Древни Рашани су имали своје божанство АПЛУ, које је представљало бога Сунца. АПЛУ је приказиван као младић са луком и стрелом. У рашанској или рашкој митологији био је познат и под именом УСИЛ. УСИЛ је онај УСИЈАН (Сунце). А и данас користимо реч-усилен (усиљен), као рецимо у синтагми ''усиљен марш''...
   АПЛУ је имао сестру богињу ЛОСНУ или ЛЕСНУ, која је оличавала Месец, а њено име се и до данас задржало у србској митологији као Лесна. Овај божански пар од старих Рашана преузели су Грци и развили га у Аполона и Артемеду, богињу Месеца и лова.
   АПЛУ је постао Аполон, приказан у грчкој митологији са истим ''исигнијама'', луком и стрелом, као и код Рашана, а србска богиња Лосна добила је име Артемида код Грка, а код Римљана - Дијана.                     
   Аполон, бог сунца, музике и поезије, био је многоструко божанство: заштитник пророка, вођа муза, бог пастира, чувар путева и градова, обожаван од свих Срба на врло широком ареалу, затим у Грчкој, у Риму, а посебно у време цара Августа, с краја старе и почетком нове, Христове ере.
   Аполон и његова сестра Артемеда (римска Дијана) чине један од најважнијих божанских парова античког мита, а слављени су и као заштитници римског царства, према песми ''Кармен секуларе'' славног римског песника Хорација.
   Међутим, мит о Аполону Грци су преузели од Рашана, односно рашких Срба, који се после Тројанског рата раселише једним делом и на Апенинско полуострво, данашња Италија, и тамо их касније Римљани преименоваше у Етрурце. Рашко-белашки бог АПЛУ преименован је у Аполона, међутим Артемеда, богиња древних Срба Меда, постала је у грчкој варијанти Деметра. Грци су њено име само прочитали наопако и створено је ново божанство. Римска богиња лова Дијана је уствари старосрбска богиња Тихана или Тијана, што је у сагласју са суштином овог божанства да се буде тих, да се хода тихано или тијано по шуми. Римљани су је једноставно прекрстили у Дијану. 

СРБСКА МЕНРВА: РИМСКА МИНЕРВА

   Стари Срби Рашани, прозвани Етрурцима на Апенинском полуострву, у својој митологији имали су још једно важно божанство, још једног бога у женском ентитету, односно богињу МЕНРВУ или МЕНРФУ. Она је оличавала мудрост и разум и била је слављена у сваком месту где су живели Срби Рашани. У градовима су јој подизани храмови и капије, по ондашњим обичајима.
   Грци су преузели и ову богињу од Рашана и назвали је Атена, богиња мудрости. Римљани су били мање домишљати, па су само њено србско име МЕНРВА претворили у Минерва, вероватно због лакшег изговора.
   Сличност у именима је више него очигледна, а Римљани су Минерву приказивали на сличан начин као и етрурски Срби.

ХЕРАКЛЕ ЈЕ БОГ СЕРБОН,
СРБСКИ ЦАР ТРОЈАН

   Познати француски историчар Прико Де Сент Мари у свом делу 'Лес Славес Меридионауx Арманд Ле Схеваллиер” (Парис, 1674) истиче мишљење, широко заступљено код тадашњих и данашњих историчара и писаца, да је Илија или Илирије, био син Бога Сербона, односно Јеракла или Херакла, и да је имао државу у пределу између Неретве, Дрима и у области трију  Морава.
   ''Овде се не ради само о митологији, јер се иза имена Бога Сербона крије реална историјска личност Сербо Макеридовић,

недеља, 01. март 2015.

Златно Руно (у трагању за плавим златом)




Активности на Каналу ЗАВЕТИНЕ  у последњих 28 дана (фебруар месец 2015)


Гледано је 173 видео снимка
Приказано је 238 видео снимака
Најпопуларнији отпремљени видео је Златно Руно (у трагању за плавим златом)
Локације гледалаца
Србија
1%
Босна и Херцеговина
-19%
Хрватска
50%
Сједињене Америчке Државе
Македонија
(Недеља, 1. март 2015)


Битна питања / Нада Петровић



„Бити писац данас у нас“... Чему све??!!

Између два камена у којима чак нема ни угравираних имена, између јуче и сутра, као зрнце шенице белице, покушавам да ми промаја реч не разнесе, да било који залогај заслади, али... Нит има руке које би да покупе, нити карлице у које да ставе, а камо ли квасац и со... Одјекује празна воденица у сутону где чекићари зрна дробе, и под мишку се бајата векна носи као што се нарамак дрва за потпалу, некада, онако успут, да се не иде празног наручја, откуд год да се пошло, којим год путем ил странпутицом дома враћало, носило и приносило, на гомиле слагало. А било би добро да сам само ја...
О чему ја то? О рукописима за које никада нисам имала довољно времена, одлазећи пре зоре, враћајући се после сутона, да спакујем и приберем, да укопим и укровим, да одвојим и преберем, да филигрански изгравирам, да набацим боју и мирис, да седефом сећања опточим, да допишем и напишем, да спустим длан на прву страну као кад дете милујем, да лупим последњу као кад стајаће одело истресам, да кажем себи: Е сад је готово, време је да се изнова крене!
Да... Није се имало и није се могло, требало је друге куће градити, у којима ће други људи живети, у којима ће своје полице уносити, на којима ће стављати све и свашта, ретко ко књиге, а никако моје књиге. Зашто никако моје, као да чујем питање. Не само моје, допуна је као одговор, јер не памтим да сам негде , сем код оних који и сами песме пишу, пронашла или видела иједну књигу поезије, као да их крију, као да се стиде, као да су то ролне тоалет папира којима није место онде где је плазма телевизор или нешто слично. И... Није то ништа лично против песника колико је мени познато, ништа лично појединачно, већ колективно неорганизовано, нефаворизовано, дезорјентисано, маргинализовано.
То је са једне стране медаље, а са друге је питање зашто и чему? Зар писати само да би се писало? Писати да би негде регистраторима полице кривило, или у фолдерима компова меморију оптерећивало? Зашто, јер дошло је време да се поезија не издаје. Не издаје се јер је издала и саму себе онда када је поверована да је издана.
Да... Зашто све ово радим овде и сада, и чему све? Зашто о животу пишем док други живе? И докле? Која ће то кап бити да одустанем? Када ће канути? А већ се чаша препунила. Онда када сам чула чији све рукописи таворе далеко од очију које желе да их прочитају. Онда када сам схватила да је за објављивање потребно нешто више од квалитета. Квалитет је осуђен на уредничко категорично Не ако у тексту нема барута, силикона и сперме. И, изнова, било би добро да је то само мени, да сам само ја у питању, али не... Све је више писаца, па сам и ја међу њима, која унапред одустаје и не шаље завршена дела уредницима јер зна се шта се сада продаје, „рузмарин , снегови и шаш“, који ће све да покрију...